Убрзо након што је амерички председник Доналд Трамп објавио примирје између САД и Ирана, тензије су драматично ескалирале на израелско-либанском фронту. Израел је саопштио да покреће ударе на територији Либана како би се супротставио Хезболаху.
Напади су пре свега били усмерени на урбану инфраструктуру, укључујући и делове Бејрута. Током прва 24 часа израелске операције број цивилних жртава премашио је 250 људи.
Званичан став Израела јесте да је операција усмерена против Хезболаха, који сматра терористичком организацијом. Ипак, бројни удари на урбану инфраструктуру изазивају сумњу да су напади били усмерени искључиво на војне циљеве. Иако породице присталица Хезболаха живе у појединим квартовима, његове снаге обично избегавају урбана подручја и не користе цивилну инфраструктуру у војне сврхе.
Притисак на преговоре САД и Ирана
Поред тога, израелске акције додатно оптерећују ионако сложен процес преговора између САД и Ирана. Свака ескалација у Либану аутоматски укључује Техеран као кључног савезника Хезболаха. Иран је одмах осудио израелске ударе — према ставу Техерана, примирје које је најавио Трамп требало је да се односи и на Либан. Сходно томе, САД као савезник Израела сносе одговорност за нападе на Бејрут.
Преговори који су вођени између САД и Ирана у Исламабаду такође су били повезани са ситуацијом у Либану. Позиција Ирана је јасна: Либан сматра зоном својих стратешких интереса и није спреман да га изостави из преговарачке агенде. Са друге стране, Вашингтон није спреман да прихвати такву конфигурацију. Бела кућа настоји да смањи геополитички утицај Техерана и спречи да Иран из ове политичке игре изађе као победник.
Нетанјаху између рата и унутрашње кризе
Поступци Израела нису мотивисани само спољнополитичким разлозима, већ и унутрашњим политичким и правним факторима. Позиција израелског премијера Бенјамин Нетанјаху и даље је рањива због текућих кривичних поступака против њега. Војна деескалација би вероватно довела до пораста унутрашњег политичког притиска, убрзања судских процеса, мобилизације опозиције и продубљивања сукоба унутар политичких елита.
Крајем априла бивши израелски премијер Нафтали Бенет и лидер опозиције Јаир Лапид ујединили су своје фракције у јединствену листу. Такав развој догађаја указује на могућност цепања владајућег Ликуда, који предводи Нетанјаху, услед озбиљних унутрашњих неслагања. Због тога спољна криза за Нетанјахуа представља средство очувања постојеће политичке равнотеже.
Израелска стратегија и слабљење Хезболаха
Војно ангажовање у Либану уклапа се и у ширу израелску стратегију обуздавања регионалних структура повезаних са Ираном. Слабљење Хезболаха могло би да умањи способност Техерана да пројектује свој утицај у источном Медитерану.
Стратешки интереси Израела и САД у овом питању су усклађени: обе државе желе да ограниче регионални утицај Ирана слабљењем његових савезника.
Пре покретања опсежних удара на Либан, Нетанјаху се обратио становницима северног Израела и нагласио да се о примирју не разговара. Поручио је да ће Израелске одбрамбене снаге наставити да делују против Хезболаха „пуним интензитетом“ све док безбедност становништва не буде обезбеђена. Своју стратегију описао је као „мир кроз снагу“, што је изазвало незадовољство у Вашингтону.
Неслагања Вашингтона и Тел Авива
Према наводима портала Axios и листа New York Post, Вашингтон је позвао израелско руководство да барем смањи интензитет војних операција у Либану. Напади угрожавају директне преговоре са Ираном и подривају веома нестабилно примирје. Према извештајима, Трамп је лично контактирао Нетанјахуа и затражио уздржанији приступ.
Амерички потпредседник Џеј Ди Венс такође је поручио да је Израел дао усмена уверења да неће реметити преговарачки процес са Ираном. Међутим, у пракси се приступ Израела није променио.
Разарање Либана и хуманитарна катастрофа
Упркос Трамповим позивима на уздржаност, ситуација на терену наставља да ескалира. Пре три дана објављено је да су Израелске одбрамбене снаге у једном дану погодиле и уништиле више од 40 инфраструктурних објеката Хезболаха на југу Либана. Мете су били командни центри, војни објекти и повезана инфраструктура.
Лист New York Times наводи да Израел у Либану примењује исту тактику као у Гази: читави квартови, улице и зграде претварају се у рушевине. Уништени су не само стамбени објекти већ и државне институције, школе, болнице и џамије.
Према истом извору, израелске снаге су уништиле 20 градова и села на југу Либана, стварајући вишеколометарску тампон-зону. Израелске власти наводно планирају да задрже контролу над тим подручјем све док претња не буде у потпуности елиминисана.
Званично, Израел оправдава ове потезе тврдњом да Хезболах наставља нападе. Међутим, та аргументација занемарује кључну чињеницу: континуиране израелске операције изазивају сталне одмазде Хезболаха, чиме се одржава зачарани круг ескалације у коме свака страна користи поступке оне друге као оправдање за сопствене акције.
Примирје само на папиру
Укупни број жртава најбоље показује размере сукоба: најмање 2.600 људи је погинуло, док је више од милион расељено. Примирје је прекршено више од 200 пута. Другим речима, стварног примирја практично нема — постоји само дипломатска фасада иза које се наставља рат пуног интензитета.
То наглашава двоструку природу тренутне ситуације: Израел формално није објавио крај рата, али је фактички пристао да ублажи реторику под спољним притиском. У суштини, реч је о невољном прилагођавању, представљеном тако да минимизује политичку штету по Трампа, док основна логика војне операције остаје непромењена.
Поделе унутар израелске власти
Расправа о оваквом приступу унутар израелске владе праћена је озбиљним неслагањима. Израелски министар спољних послова Гидеон Сар подржао је Нетанјахуов курс, док су представници десничарских фракција оштро критиковали тај приступ.
Министар националне безбедности Итамар Бен Гвир инсистирао је на додатном притиску на Либан, укључујући гађање инфраструктуре. Министар финансија Безалел Смотрич залагао се за проширено војно присуство и јачу територијалну контролу.
Све то одражава постојеће противречности унутар Нетанјахуовог кабинета: не постоји јединствен став о томе да ли фокус треба да остане искључиво на борби против Хезболаха или да се сукоб прошири на читав Либан.
Примирје би могло бити проглашено као гест „добре воље“
Према писању медија, укључујући саудијски канал Al-Hadath и израелски лист Haaretz, примирје би могло бити проглашено као гест „добре воље“. Ипак, чак и у том случају, више би личило на тактичку паузу него на трајно решење.
Ситуација у Либану тесно је повезана са преговорима о Ирану. За Вашингтон је одржавање дијалога са Техераном и даље приоритет — без обзира на то да ли се истовремено припрема и за нову рунду конфронтације са Ираном — а деескалација на северним границама Израела представља средство за постизање ширих дипломатских циљева.
Израел, са друге стране, прихвата та ограничења само док она не угрожавају сопствену стратегију пројекције моћи.
Могуће пребацивање фокуса на Газу
У том контексту, прелазак на преговоре не указује на промену укупне политике. Према израелским медијима, влада разматра и интензивирање војних операција у Гази — званично због одбијања Хамаса да се разоружа без свеобухватног политичког решења.
То значи да се не говори толико о деескалацији, колико о прерасподели војних ресурса и политичког фокуса између више фронтова.
