Не можете имати обавезе без права гласа и вета Ова реченица све чешће постаје кључна у расправи о будућности Европске уније и њене политике проширења. Док се у Бриселу, Паризу и Берлину француско-немачка иницијатива представља као корак ка ефикаснијем и функционалнијем проширењу, све је више оцена и критика да се иза тог модела крије промена досадашње филозофије европских интеграција.
Уместо јасне европске перспективе, западни Балкан би могао да добије систем у којем се преузимају обавезе без пуне политичке једнакости, што отвара питање да ли је реч о стварном проширењу Европске уније или о постепеном увођењу новог модела интеграције. Критичари упозоравају да би такав развој догађаја представљао одступање од основне логике европских интеграција, у којој је пуноправно чланство не само економски и правни статус, већ пре свега политичка једнакост унутар заједничког система одлучивања.
На све ово указује и политички аналитичар Милко Грмуша, наводећи да политичари и грађани са овог простора, према његовој оцени, не могу очекивати ништа суштински другачије, јер се западни Балкан унутар ЕУ посматра као простор ограничене политичке зрелости.
Заокруживање европског геополитичког простора
Како је Грмуша истакао за „Глас Српске„, Брисел, Париз и Берлин, према његовом мишљењу, не намеравају да задрже досадашњи концепт проширења, већ да иду ка заокруживању европског геополитичког простора, са свим његовим импликацијама.
– То подразумева више обавеза за балканске земље, али не и право гласа. У Европској унији нас и даље често посматрају кроз геополитичку, а мање кроз институционалну призму. Кроз Европску политичку заједницу показује се тај приступ. Он се, у суштини, своди на то да балканске земље усклађују своју спољну политику са Бриселом, без реалног учешћа у одлучивању – каже Грмуша.
Наводи и да је једна од ретких дугорочних опција да ови простори једног дана постану део Европске уније као јединствен економски блок, уз претходни унутрашњи консензус и економско повезивање.
Повратак Британије
Грмуша сматра и да ће се у наредних десетак година тражити модели за евентуални повратак Велике Британије у европски оквир, у некој форми специјалног статуса. Такође, сматра да је могуће да ће европски лидери у будућности отворити и дијалог са Русијом.
Француско-немачка иницијатива, представљена на недавно одржаном самиту у Тивту посвећеном земљама западног Балкана, предвиђа постепено укључивање земаља кандидата у поједине политике и механизме Европске уније, и то пре формалног стицања пуноправног чланства. Према оценама дела аналитичара, реч је о моделу у којем би државе у процесу интеграције преузимале све већи број европских правила и стандарда, али уз ограничена права у одлучивању.
Тај приступ се у делу стручне јавности описује као концепт „Европе у више брзина“, или чак као настанак „А и Б“ категорије чланства, што додатно отвара питање да ли се класични модел проширења постепено напушта.
Управо у том контексту посматра се француско-немачка иницијатива. Основна идеја Париза и Берлина јесте да се процес проширења измести из оквира дуготрајног чекања и неизвесности, те замени приступом „корак по корак“. Уместо да земље годинама чекају пуноправно чланство, оне би постепено улазиле у поједине сегменте европских политика, у складу са оствареним реформским напретком.
Према замисли француског председника Емануела Макрона и немачког канцелара Фридриха Мерца, земље које напредују у реформама могле би раније добити приступ јединственом европском тржишту, као и учешће у појединим програмима и агенцијама ЕУ. Истовремено, представници држава кандидата могли би бити укључени у рад одређених институција, али без права одлучивања.
Потребни воља и способност
Мерц је поручио да заједница мора показати вољу и способност за проширење, наглашавајући да одговорност за застој не лежи само на земљама кандидатима, већ и на самој Унији. Макрон је проширење дефинисао као геополитичко питање, посебно у контексту рата у Украјини и појачаног утицаја Русије и Кине на простору западног Балкана.
Међутим, однос између обавеза и права остаје једна од кључних тачака спора. Уколико би се модел постепене интеграције у потпуности применио, земље кандидати би преузимале све више европских правила, док би њихов утицај на доношење одлука остао ограничен.
Иако се у Бриселу, Паризу и Берлину овај приступ представља као начин да се процес проширења учини ефикаснијим, све је присутнија критика да се не ради о убрзавању, већ о супституцији проширења. Према тим оценама, постепена интеграција може постати трајан модел који замењује пуноправно чланство као крајњи циљ, док западни Балкан остаје у статусу статус кво, укључен у европске токове, али без пуне политичке једнакости.
Први круг
Унутар концепта „Европе у више брзина“ све чешће се помиње и идеја формирања ужег „првог круга“ или језгра Европске уније, у којем би се нашле само поједине државе попут Немачке, Француске, Пољске и Холандије.
Остале чланице остале би у нижем нивоу интеграције, са ограниченијим учешћем у кључним политикама и без пуног утицаја на стратешке одлуке. У пракси, то би значило да би се унутар исте Уније формирао политички „центар одлучивања“, док би остатак чланица био у функционалној, али не и потпуно равноправној позицији.
