Veterinar iz Pecke na imanju podno Rožnja bije bitku za opstanak autohtonih srpskih rasa domaćih životinja: kolubarsko goveče je nestalo, ali nije kasno za bušu, balkansku kozu, karakačanske ovce
Ako bude novog biblijskog potopa srpska Nojeva barka, izvesno je, krenuće iz „luke” podno vrha Rožanj sa Sokolske planine, nadomak Pecke, varošice u vencu Valjevskih planina, ne tako daleko od Drine. A svojevrsni srpski Noje biće Igor Rabat, veterinar iz Pecke, čovek koji je ceo svoj život, i u srcu i na delu, vezao za prirodu i životinje.
Pod svodovima staje simboličnog naziva „Arka”, u poljoprivrednom gazdinstvu „Sokolske kolibe”, smeštenom na 880 metara nadmorske visine ispod Rožnja (973 metra), najvišeg vrha Sokolske planine, Igor već godinama gaji autohtone srpske rase domaćih životinja. To je bogat genetski resurs čijem opstanku Igor daje nemerljiv doprinos.
Čuvar tradicije
Tokom dve decenije na terenu po selima rađevsko-jadarskog Podrinja video je kako nestaju priroda, životinje, tradicija, običaji, počinje Igor priču o ideji da napravi planinsko čobansko naselje, kao nekad kad su ljudi vodili stoku u planinu, tu sakupljali sir i kajmak, a preko zime se vraćali u sela.
– Planina je bila puna koliba kojih više nema. Ja sam oživeo jednu, kao u stara vremena i napravio čobansko naselje. Onda sam počeo da nabavljam stare srpske autohtone rase domaćih životinja. Trajalo je to sedam-osam godina, kupovao sam ih na područjima od Dimitrovgrada, Vranja i Pirota, preko ovih naših planina, do Subotice – priča Igor.
Pod svodovima „Arke”, u otvorenim oborima i na okolnim pašnjacima sada su domaći brdski konj, balkanski magarac, karakačanska ovca, vitoroga pramenka, vlašićka pramenka, krava buša, psi tornjaci, domaća živina. Svi kao što su bili pre 150 godina. Ukupno oko 130 jedinki – 13 konja, 20 magaraca, preko 20 koza, 40 ovaca različitih rasa.
– Važno je da se sačuvaju te životinje, radi naše tradicije i kulture, ali mnogo su važnije zbog zdravih gena koje u sebi nose. Naime, savremene domaće životinje kakve danas imamo odgajane su za što veću proizvodnju mleka, mesa, pri čemu su se izgubile sposobnosti njihovog imunog sistema. Imunitet je stradao u borbi za veliku proizvodnju, tako da preti opasnost da savremene domaće životinje jednostavno nestanu. Ove životinje koje ja gajim malo proizvode, takve su kakvim ih je Bog stvorio, ali nose zdrave gene. Kod njih je sve dobro: imuni sistem, kvalitet mesa, mleka, samo što su u pitanju male količine – navodi Igor. Uveren je da se imuni sistem visokoproduktivnih domaćih životinja jedino može popraviti ukrštanjem sa starim otpornim autohtonim rasama, svojevrsnim vraćanjem „točka” malo unazad. Sve s ciljem da se poboljša imuni sistem kod krava koje daju 30–40 litara mleka dnevno, kod jagnjadi koja za mesec i po dana stižu za klanje.
– To je jedini spas. A ti zdravi geni mogu se sačuvati samo „na izvoru”, na živim životinjama, ne možete ih zamrznuti. Samo ovakve, žive životinje su nešto što bi sutra nauci moglo da bude veoma dragoceno – ističe veterinar koji je u „Sokolskim kolibama” zasnovao, kako kaže, živi muzej životinjskog sveta. Za neke „eksponate” već je, nažalost, kasno – kolubarsko goveče je rasa koja je nestala, nema više nijedne žive jedinke. Ali, nije kasno za bušu, ima ih oko 300 u Srbiji, nije kasno za balkansku kozu, ostalo ih je 170, karakačanskih ovaca ima oko 90. Neke od njih su na sigurnom, podno Rožnja, pod Igorovim budnim okom.
Igor podseća da je 90 odsto hrane koju ljudi koriste životinjskog porekla, da je preporuka Svetske zdravstvene organizacije svim vladama sveta da pokušaju, ako je moguće, da sačuvaju autohtone rase. On to i čini u „Sokolskim kolibama”: čuva životinje koje su nastale na ovim prostorima i generacijama tu živele, a sada im preti izumiranje. Igor to neće dozvoliti.
– „Arka” je Nojeva barka. Noje je spasao svet, ljude i životinje. Odlučio sam se da taj naziv dam ovom mestu, jer znam u kakvoj su situaciji ove životinje, ove autohtone rase.
Pogled na pola Srbije
Priredio je Igor Rabat na ovom mestu i turističku ponudu, gosti mogu da popiju piće, da se počaste pravom čobanskom hranom – sirom, kajmakom, pasuljem, kupusom iz zemljanog lonca, jagnjetinom, svim onim što su i čobani mogli da jedu. Cilj turističke ponude nije mu nikakva zarada, ističe, sve ulaže u hranu za životinje i smeštajne kapacitete koje za njih tu gradi.
Gosti koji dođu imaju priliku da uz otvoren pogled na pola Srbije i kontakt s plemenitim životinjama starog soja odmore dušu od gradske vreve i svakodnevnih problema.
– Moja preporuka je da svako ko ima mogućnosti da gaji neke od ovih životinja trebalo bi to i da učini, ne očekujući bilo kakvu materijalnu korist. To može samo onaj ko oseća veliku ljubav prema životinjama i ko možda može da predvidi šta će se dešavati u svetu oko nas – zaključuje Igor Rabat.
„Božićni konji”
Igor Rabat je osnivač manifestacije „Božićni konji” koja se već nekoliko godina održava u Pecki, s ciljem da, pored ostalog, očuva gajenje domaćeg brdskog konja kojeg još uvek ima u ovim krajevima. Od davnina su stanovnici Pecke negovali običaj da na Božić posle doručka izvezu na ulice konjske zaprege, fijakere ili da se pojave kao jahači na svojim okićenim i ukrašenim konjima. Tako su ulazili u dvorišta komšija, prijatelja i čestitali najradosniji hrišćanski praznik. Kada konjska potkovica kroči u dvorište to donosi sreću, blagostanje na imanje domaćina, kazivalo je verovanje proisteklo iz ovog prelepog običaja. Upravo je tu tradiciju Igor Rabat obnovio manifestacijom „Božićni konji”, koja je za prošli Božić okupila 6.500 gostiju u Pecki, varošici sa 380 stanovnika.
