Informacije o zajedničkoj košarkaškoj ligi koju FIBA i NBA žele da naprave u Evropi (sa Evroligom ili nasuprot njoj) dobra je prilika da se sumiraju utisci o tome šta bi moglo da ostane od našeg nacionalnog sporta u budućnosti, posebno ako se tome doda i najava selektora Pešića da bi naši košarkaški uspesi nakon Olimpijskih igara u Los Anđelesu mogli da budu – plasmani na međunarodna takmičenja. (Dakle, košarka bi postala novi fudbal).
Različite generacije, hajde da kažemo, ljubitelja košarke u Srbiji, imaju svoje različite nulte tačke od kada su počeli da vole ovaj sport. Za mene je ta nulta tačka sezona 1991/1992 kada je Partizan filmski osvojio Kup šampiona u Istanbulu. Taj tim Partizana je, sasvim sigurnio, bio slabiji od onoga koji je, dve godine ranije, igrao na fajnaj for-u Kupa šampiona u Ganu, kada je u polufinalu izgubio od Makabija ili onog iz sledeće godine, kada je osvojio Kup Radivoja Koraća, nakon što je u revanšu nokautirao Vivu iz Kantua; bio je slabiji upravo zato što su dve njegove tadašnje glavne vedete, Divac i Paspalj, spektakularno otišle u NBA 1989. godine, kada se zvanično otvorio američki lov na srpske košarkaše.
Iako su svi mislili da su ti odlasci kraj zlatnih godina KKP-a, ispostavilo se da je zlatna godina došla tek tada, kada je niko nije ni očekivao. Sada, sa ove vremenske distance, vidimo da je taj Partizan prvi morao da reši zagonetku koja se tada pojavila pred srpskom (ali i evropskom) košarkom: kako živeti pored/nasuprot NBA lige.
Promena motivacije
Zanimljiv je bio odnos tri ključna igrača spoljne linije srpske (tačnije ,,s.r.jugoslovenske”) košarkaške reprezentacije iz 1995. godine, koja je zna se već po čemu čuvena: Danilović i Đorđević su tek omirisali NBA ligu, a onda su se vratili u Evropu, dok Bodiroga nije želeo ni da je omiriše. Imam utisak da su sva trojica više voleli da budu glavni glumci u Evropi, nego epizodisti u NBA, bez obzira na razliku u honorarima u korist Amerike.
Reprezentacija od toga nije imala štete, naprotiv. Naši, slobodno možemo reći, mitski uspesi od Atine 1995. pa do Indijanopolisa 2002. godine, kada smo osvojili poslednje košarkaško zlato, korespondiraju sa pretrajavanjem sastojaka ove spoljne linije: svetlo je ugasio Bodiroga, 2002. godine, kada je u poslednja dva minuta regularnog toka utakmice izveo legendarnu simultanku protiv one čuvene argentinske košarkaške reprezentacije.
To naravno, ne znači, da NBA igrači, poput Divca i Stojakovića, nisu imali ogroman udeo u toj poslednjoj tituli, ali ostaje činjenica da su mitske scene koje ostaju u sećanju navijača (i jutjuba) – recimo, rafalna paljba Gurovića protiv Amerikanaca – povezane za igračima čiju karijeru nije obeležila NBA liga.
Danas je, kao što znamo, situacija potpuno drugačija. Ne samo klinci, nego i njihovi roditelji, ne maštaju više o Zvezdi, Partizanu ili reprezentaciji, već o… NBA ligi ili eventualno Real Madridu koji krstari ,,regionom”, uzimajući klince od 12 – 13 godina, odvodi ih u Istanbul, pardon Madrid, gde im pruža ,,odlične uslove, kakvi im se ne nude u Srbiji” u prevodu količinu novca kakvu ne mogu da dobiju u Srbiji, a onim najboljima i jednu večeru ako promene veru (svako slovo ,,večere” je jedna nula, pa izračunajte).
Ukratko rečeno, motivacija ulaska u košarku se promenila: naši bekovi iz 1995. su još uvek maštali da budu veliki igrači koji rešavaju utakmice (što znači da su Bolonja i Atina lepši gradovi od Majamija ili Sakramenta) dok bi klinci danas radije igrali i u razvojnoj ligi, nadajući se ulasku u NBA, nego u nekom velikom evropskom klubu (a tu uključujem i Partizan i Zvezdu).
Centralno mesto koje NBA zauzima u svesti mladih košarkaša posledica je činjenice da se košarka danas, u najvećem broju slučajeva, tretira kao način da se čovek obogati. I paradoksalno, da bi se taj novac zaradio, nije nužno biti veliki igrač. Dovoljno je pametno voditi karijeru, što znači da se novac ne zarađuje samo od rezultata koji se postižu, već, berzanski, od naznake da jednom u budućnosti možete da budete makar dobar ili upotrebljiv igrač.
Stoga nije ni čudno što sve veći broj mladih srpskih košarkaša odlazi u srednje škole i koledže u Americi, kako bi što pre bili na oku NBA skautima, odnosno, kako bi iskoristili mogućnost koja se otvorila nedavno, a to je da koledži mogu da plaćaju košarkaše koji igraju za njih i to više nego što bi ti mladi košarkaši dobili u Evropi.
Klubovi ili franšize?
Sa druge strane, nalaze se menadžerski klubovi usmereni, pre svega, ka individualnom razvoju igrača koji se onda šalju najboljem ponuđaču, a to je, naravno NBA liga. Posledice: sasvim je izvesno da ćemo morati da se naviknemo na to da najbolji mladi srpski košarkaši u budućnosti neće stasavati u Zvezdi i Partizanu (kao što je to bio slučaj sa Bogdanom Bogdanovićem, verovatno poslednjim primerom evropocentričnog pogleda na košarku). Umesto toga, oni će gledati da se što lakše i brže dokopaju NBA lige, a posle toga šta im Bog da.
I tako dolazimo do jednog neobičnog parakdoksa: sveopšte obožavanje NBA lige, koje ispoljava većina klinaca-košarkaša i njihovih ambicioznih roditelja, suočava se sa vrlo kritičkim stavovima o kvalitetu i gledljivosti NBA košarke, koje sada iznose i oni igrači koji su u medijskom smislu temelj te lige.
Takav je recimo, Janis Adetokunbo, Grk nigerijskog porekla, koji spada među pet najboljih igrača lige. Janis je najpre priznao da više uživa u gledanju Evrolige nego u gledanju NBA utakmica, da bi zatim posebno istakao dva velika evropska derbija: onaj između Olimpijakosa i Panatenaikosa i naravno, Partizana i Zvezde. Na pitanje kakva je atmosfera na tim utakmicama uživo, Janis je odgovorio: ,,To je prava ludnica (…) Voleo bih da je u NBA takva atmosfera, ali nije.”
Nije teško pogoditi odakle potiče ta ogromna razlika u atmosferi: NBA klubovi, koji se ne zovu slučajno franšize ili organizacije, imaju mnogo manji simbolički potencijal od klubova kao što su Zvezda ili Partizan, Panatenaikos ili Olimpijakos, ili recimo, Makabi.
Organizacije ili franšize pre svega treba da donesu vlasniku novac, a publici zabavu, dok navedeni evropski klubovi pre svega treba da osvajaju titule. Zato u opisima NBA utakmica dominira reč fun – zabava: sve mora biti najpre zabavno, a to znači neobavezno.
Konačan rezultat je manje bitan od nekog zakucavanja, neke trojke, načina radovanja (odatle teatralnost NBA utakmica) ili trash talk-a, blokade, i na kraju krajeva, ukupnog broja koševa na utakmici. Zahtev za zabavom ukida značaj konačnog rezultata, što znači da publika može da pobesni kada im iz kluba ode vrhunski zabavljač, ali ne i kada tim naređa niz poraza.
U Evropi, posebno u navedenim gradskim derbijima, stvari stoje sasvim drugačije: to nije zabava, to je rat, a u ratu je bitno pobediti. Ako je imperativ pobeda, onda se celokupna košarkaška igra prilagođava konačnom cilju, što znači da je u evropskoj košarci fragmentarna zabava od sekundarne važnosti. To potvrđuju i Janisove reči kada kaže da se u evropskoj košarci ostavlja mnogo manje prosotra napadačima, što dalje znači da se mnogo više pazi na taktiku i organizaciju napada i odbrane, nego što je to slučaj u NBA, gde prostora ima više, pa je lakše i davati koševe.
Ratna priča
U suštini, evropska košarkaška utakmica se može zamisliti kao ratna priča čija je poenta konačan rezultat, koji sve opravdava. NBA utakmica je zbirka zabavnih hajlajtova pojedinačnih igrača i njihovih statitističkih parametara, dok je konačni razultat samo jedan od podataka sa utakmice, ne mnogo bitniji recimo, od statističkih podataka glavnih zvezda (koje se takmiče za MVP titulu).
Pošto se u evropskoj košarci sve vrti oko pobede, svaka utakmica nosi sa sobom veliki pritisak na igrače. Košarka tu nije zabavna ni za gledanje, ali ni za igranje. Najbolji zabavljački timovi, kao što je reprezentancija SAD. mogu da pobede najbolje ratničke timove, čak i u utakmici čija jedinstvenost (polufinale Olimpijskih igara, 2024.) daje toj utakmici izrazito ratnički karakter.
Međutim, malo slabija zabavljačka ekipa (reprezentacija Kanade) vrlo lako može da izgubi sličnu utakmicu (polufinale SP, 2023.) od slabije ratničke ekipe (kakva je bila Srbija bez Jokića) zato što ratnički karakter orijentisan ka konačnom razultatu, a ne ka zabavi i ličnoj statistici, igračima daje dodatni kvalitet, koji možda individualno nemaju.
Problem srpske košarke (a posredno i evropske) jeste u tome što igrači koji su usmereni pre svega ka NBA, nikada neće upoznati kolektivni karakter košarke koji zna samo za jednu stvar – za konačni rezultat utakmice. Igrači sa koledža ili iz menadžerskih klubova gde se igra za sebe, a to znači za NBA draft, sve vreme ostaju verni tom individualnom, zabavljačkom konceptu košarke, a takav koncept košarke ih dočekuje i u NBA ligi.
Srpska košarkaška reprezentacija je dosadašnje razultate postizala upravo zato što se njeni košarkaški nisu zabavljali na parketu, nego su ratovali. (Kada smo hteli da se zabavljamo, onda smo gubili, kao što je to bio slučaj na Evropskom prvenstvu 2022. godine: ispali smo u četvrtfinalu, od Italije, od koje smo, u pogledu individualnog kvaliteta, bili mnogo jači).
I tako dolazimo do zabrinjavajućeg pitanja: kako će naši igrači – koji celu svoju karijeru organizuju oko NBA košarke, odnosno zabavljačke košarke bez pritiska – moći da ,,ginu” u dresu reprezentacije Srbije? A to simboličko ,,umiranje” za Srbiju je ovde naophodno, budući da je naša košarkaška reprezentacija, više od bilo koje druge na svetu, u svojim najboljim danima više ličila na borbenu jedinicu, nego na košarkaški tim.
To je zato što je naša košarkaška reprezentacija bila najbolja onda kada su njene utakmice simbolizovale nastavak rata drugim sredstvima. U tome i jeste njena jedinstvena simbolika koju sasvim sigurno ne bi mogao ni da razume, a ni da oseti, ni jedan naturalizovani igrač. Ako izgubimo taj ratnički, izrazito simbolički kvalitet košarke, izgubićemo i samu košarku, a naša deca se neće mnogo razlikovati od zaboravnih janičara.
