Nedavno sam naleteo na rezime knjige Tehnološka republika – tvrda moć, meko verovanje i budućnost Zapada (The technological republic: hard power, soft belief, and the future of the West) Aleksa Karpa i Nikolasa Zamiske, koja je, recimo to tako, „zatalasala javnost“ iz više razloga.
Prvo, autori: Aleks Karp i Nikolas Zamiska su bitni ljudi kompanije Palantir. Posebno se to odnosi na Aleksa Karpa koji je izvršni direktor kompanije i njen su-osnivač, zajedno sa medijski više eksponiranim Piterom Tilom. Drugo, kontekst: Palantir je kompanija koja se bavi, između ostalog, militarizacijom veštačke inteligencije, što Tilovom i Karpovom preduzeću, u današnjim uslovima, svakako daje još veću važnost (a sa tim naravno i još veće investicije). Najzad, što sam mogao komotno da navedem i na samom početku teksta, ovaj „Palantirov manifest“ nazovimo ga tako, može se čitati i kao polemika sa donedavno vodećom tzv. „liberalnom“ ili „woke“ ideologijom.
Ovaj polemički aspket knjige, vidi se već iz njenog podnaslova: „tvrda moć“ (hard power) se suprotstavlja konceptu tzv. „meke moći“ (pojam je osmislio Džozef Naj) odnosno „dobrovoljnom“ pristanku da se služi određenoj (tačnije „liberalnoj“) instanci moći, što je tzv. „liberalnim“ krugovima, koji su se nominalno gadili tvrde moći, naročito godilo. Druga formulacija je „meko verovanje“ (soft belief) koja je takođe suprotstavljanje tvrdoj veri „liberala“ odnosno njihovom misionarskom nametanju „liberalne vere“, u idealnom slučaju, svim ostalim zamljama sveta.
Tako stvari stoje na prvi pogled. Mađutim, da bi se ,,Palantirov manifest” bolje razumeo, potrebno je osloboditi se pojmova kao što su „liberalno“, „konzervativno“, „levica“, „desnica“, jer one danas više ograničavaju mišljenje nego što ga produbljuju.
Takođe, potrebno je Karpovim i Tilovim idejama dati istorijski kontekst. Kada se to uradi, videće se da su oni pre nastavak, nego suprotnost sklopu ideja koje sam u svojim raniji istraživanjima označio pojmom Megalopolis. Ovim pojmom sam se poslužio prvi put oko 2011. godine, kada sam objavio knjigu Crnjanski, Megalopolis, upravo zato što sam verovao, a verujem i dalje, da nasleđeni pojmovi više ne mogu da opišu ono što se sada dešava u glavama milijardera (tačnije oligarhije) koji, upravo zato što su milijarderi, imaju ne samo ideje već i resurse za pretvarnje ideja u praksu.
Oligarhijski Megalopolis
Dakle, početkom druge decenije 21. veka, počeo sam polako da shvatam da ono što se nekada zvalo Zapad, posle pada Berlinskog zida 1989. postaje nešto drugo. Transnacionalna oligarhija je počela da uživa u unipolarnom trenutku pobede u Hladnom ratu i propasti komunizma. Ona se ukratko rečeno, raspištoljila. U prevodu: svi mehanizmi pravednosti u zapadnim društvima, koji su koncipirani radi pariranja SSSR-u na planu ideja, sada su mogli biti demontirani.
Nakon pobede u hladnom ratu, oligarhija je imala na raspolaganju mogućnost da izgradi novi svet, odnosno novi i drugačiji društveni sistem i to po svojoj volji. Oni su sanjali o sistemu u kome bi njihova moć bila neograničena, a njihova vlast osigurana.
Da narodi Zapada ne bi ometali izgradnju oligarhijskog Megalopolisa, oligarhija je pred sobom imala dve mogućnosti: ili da taj novi sistem prilagodi većini, ili da većinu pacifikuje tako da ona ne može da ometa konstrukciju novog sveta. U prvom slučaju to više ne bi bio njen sistem, pa je oligarhija odustala od tog rešenja.
Umesto toga, ona se opredelila za drugu opciju – to je ono što je Kristofer Laš nazivao pobunom elite – i nastupila je demontaža nacionalnog identiteta i stare, hrišćansko-humanističke slike sveta. Tako su u Megalopolisu počeli da se pojavljuju pojmovi kao što su posthumanizam, posthrišćanstvo, postistina, postdemokratija, koji su pripremali ljude da zaborave na hrišćansko-humanističku etiku, istinu i demokratiju, koje su makar nominalno, bile u dotadašnjim temeljima Zapada i na koje su se mogli pozivati i oni koje je taj isti Zapad tlačio.
Ključna osobina Megalpolisa je dehomogenizacija društva: narod određen nacionalnim identitetom i osećanjem patriotizma, sistemski je razdrobljen na socijalne grupe određene na osnovu različitih kriterijuma (rasa, pol, seksualna orijentacija) nominalno u ime „ravnopravnosti“. Međutim, na koledžima se u isto to vreme apologije sveopšte ravnopravnosti, učilo kako je glavni krivac za unutrašnju represiju (prema tzv. manjinskim grupama) i spoljašnju represiju (kolonijalna osvajanja) „beli muškarac heteroseksualac, hrišćaninin“ čime je celokupna humanističko-hrišćanska tradicija tzv. Zapada dobila predznak zločinačke, dok je ovaj tip identiteta postao stigmatizovan.
Paralelno sa ovom teorijskom drenažom mozgova, nastaje društvena praksa „mrkve & močuge“: ,,mrkva” je tzv. „pozitivna diskriminacija“ odnosno davanje privilegija članovima određenih socijalnih grupa, a „močuga“ je medijsko-političko uništavanje svih onih koji su sumnjali u dobre namere projekta Megalopolisa.
Njima su lepljene etikete „fašista“, „diktatora“, „autokrata“, itd. već prema funkciji koju su imali u društvu, dok je tvrda kontrola medija i akademske sfere u potpunosti onemogućila bilo kakvu suvislu diskusiju o aktuelnom antihumanističkom rekomponovanju društva u kome se polako počinju razaznavati oligarhijska manjina („čoveko-bogovi“) koji streme svemoći i većina niščih („čoveko-životinje“) koje je Megalopolis uspešno pretvarao u humane „škartove“, nemoćne da se politički suprotstave oligarhiji, pa čak, u najvećoj meri, nemoćne i za običnu biološku reprodukciju.
Pojava izazivača
To nije sve iz programa Megalopolisa, ali je to otprilike to. Problem je nastao kada na do tada praznom horizontu geopolitike pojavio novi globalni izazivač – Kina. Ova država svoj veliki ekonomski i tehnološki uspon duguje upravo društvenoj homogenosti, odnosno savezu kineske elite i kineskog naroda, koji generiše moć države u celini: tzv. običan Kinez je svake godine sve bogatiji, sve obrazovaniji i sve prisutniji u svetu, za razliku od niščih Megalpolisa koji su sve siromašniji, sve manje obrazovani i sve više udaljeni od sveta (zatvarajući se u sopstvene lične svetove, bilo narkotičke, virtuelne ili svetove psihološke samopomoći). Nije teško pogoditi da pod ovakvim pravilima igre Kina pobeđuje Megalopolis. Zato Megalopolis mora da promeni pravila igre.
Drugi Trampov mandat i zbirka „nemogućih“ stvari koje je izrekao ili uradio do sada, predstavlja znak promene pravila igre u sferi politike. Palantirov „manifest“ sa druge strane, reprezentuje promenu pravila igre u sferi ideja, odnosno buduće idealne slike sveta reprogramiranog Megalopolisa, odnosno Megalopolisa 2.0.
Prva i osnovna razlika koju Palantirov manifest, na unutrašnjem planu, deli od dosadašnjeg Megalopolisa, jeste re-homogenizacija društva. Zato u njemu nema lepih reči za društveni pluralizam („Moramo se odupreti plitkom iskušenju praznog i šupljeg pluralizma“), odnosno za proces usitnjavanja društva na grupe, grupice i bio-čestice.
Istovremeno ovaj manifest legitimiše religiju kao normalni i (nekada) objedinjujući element života jednog društva („Mora se pružiti otpor sveprisutnoj netoleranciji prema religioznim uverenjima u određenim krugovima“), a tako homegenizujući zvuči i zahtev da „služenje državi treba da bude univerzalna dužnost“. Politička posledica ovog zahteva za društvenom re-homogenizacijom, biće (u Americi već jeste) ukidanje neograničene emigracije (koja opet odgovara planu dehomogenizacije društva).
Na spoljašnjem planu, „Palantirov manifest“ između redova donosi jednu važnu promenu. Megalopolis je naime, silom nametao svoje „vrednosti“ stranim zemljama (pre i posle bombardovanja), čime je menjao stanje svesti njihove populacije. Nakon te promene svesti populacija, ili bar jedan njen deo, dobrovoljno bi pristajao da služi Megalopolisu, a njihova zemlja bi postajala, de facto kolonija Megalopolisa, gotovo u potpunosti lišena suvereniteta.
Palantirov „manifest“ reprezentuje promenu pravila igre u sferi ideja, odnosno buduće idealne slike sveta reprogramiranog Megalopolisa
Trampova praksa (koju teorijski podržava „Palantirov manifest“) više je stvaranje vazalnih odnosa. To znači da on zahteva spoljnopolitičku poslušnost, i da nije zaintesovan za unutrašnje uređenje vazalne zemlje. Tako se može objasniti njegova odluka da ukine USAID, ili opseg intervencije u Venecueli, u kome su i tzv. „čavisti“ sasvim podnošljivi, ako se ne bave pitanjem eksploatacije nafte u svojoj zemlji i njene distribucije po svetu. (Da li su to zbilja „čavisti“, drugo je pitanje).
Na taj način Tramp je želeo da proširi polje mogućih vazala, i na one države koje su bile rezervisane prema Megalopolisu i njegovom ideološkom imperativu da kopira & pejstuje svoj lik na svaku državu kojom želi da ovlada. Sposobnost Trampove/Palantirove Amerike da neku zemlju učini vazalom, ne počiva više na ovladavanju umovima populacije pokorene države, već na tvrdoj (vojnoj) sili (uz, naravno, ekonomske sankcije).
Prema tome, ta vojna sila odnosno tvrda moć, koja sada postaje dominantna, mora da bude još silnija, pa stoga ne čudi zašto se u Palantirovom manifestu propagira savez vojne sile i veštačke inteligencije. Palantirove, naravno, ali to ne mora da piše u manifestu, jer se podrazumeva.
Stvaranje vazala
Razlika je u sledećem: Megalopolis je pokušavao da stranu zemlju „oslobodi“ (okupira) i „demokratizuje“, (promeni stanje svesti kritične količine zatečenog stanovništva, instalirajući kompradorsku upravu) kao što je to bio slučaj u Iraku i Avganistanu, čime uništava nacionalnu kulturu i identitet, a nekadašnju nacionalnu državu de facto pretvora u okupiranu teritoriju.
Nasuprot tome, Trampova (palantirska) doktrina je sledeća: neka zemlja se napadne razornom vojnom silom, likvidira se njeno rukovodstvo, a zatim se ostalima ponudi opcija da postanu vazali. Ukoliko se na to pristane, ok, ako ne, onda se zemlji preti uništenjem (što će se pravdati manjom vrednošću date kulture, o čemu govori sledeći odlomak iz Palantirovog manifesta: „Neke kulture su proizvele vitalne napretke; druge ostaju disfunkcionalne i regresivne“).
U suštini, razlika je između Megalopolisa i Palantira je u tome što prvi pokrštavaju i okupiraju (preko kompradora), a drugi stvaraju vazale ili likvidiraju. Razlika postoji, i može se iskoristi za izvesne suverenističke dobitke. Međutim, u principu, teško da je to razlika između „liberalnog“ Megalopolisa i „fašističkog“ Palatira: u oba slučaja, druga kultura/ identitet je na udaru.
Isto važi i za dragačije mišljenje. U Megalopolisu su profesori koji drugačije misle dobijali otkaze na koledžima ili su pritiskani da „dobrovoljno“ odu. Videćemo na koji način će drugačije mišljenje tretirati Palantir, ali je već sada izvesno da se sintagma „demokratska agora“ u njegovom manifestu ne pominje.
Na kraju, postavlja se jednostavno pitanje: koliko je moguće da ovaj „Palantirov manifest“ obezbedi novu hegemoniju nekadašnjeg Zapada? Ja mislim, da to neće ići baš lako. Prvo, Megalopolis je već decenijama dehomogenizovao svoje društvo, što znači da jedan veliki deo populacije dehomogenizovano društvo vidi kao jedino moralno ispravno (a da ne govorimo da dobar deo ljudi od te dehomogenizacije ima i ozbiljnu materijalnu korist). Dok god postoji finasijska moć koja promoviše tu dehomogenizaciju, proces homogenizacije neće moći da bude uspešan. A ta finansijska moć u Americi i EU i dalje postoji – to je moć Megalopolisa.
Drugi problem je u tome što oligarhiju na nekadašnjem Zapadu, bez obzira da li su „levo“ ili „desno“, malo šta spaja sa tzv. običnim narodom. Kada se pogledaju biografije Tila na jednoj strani, i Bilija Gejtsa, na drugoj, teško da se može videti nešto što bi sve te ljude, bez obzira na međusobne razlike, povezivalo sa nekim običnim Amerikancem. Međusobno ih, pak, povezuje Epstin. To su ljudi koji za sebe smatraju, prosto rečeno, da su iznad ljudskog morala i to je ono što ovaj manifest povezuje sa Megalopolisom i njegovom idejom homodeusa, odnosno čoveko-boga.
U ovom manifestu to i piše, vrlo jasno, ako neko ume da čita: „Treba da pokažemo mnogo više blagonaklonosti prema onima koji su se podvrgli javnom životu“ ili „Nemilosrdno izlaganje privatnih života javnih ličnosti odvlači previše talenata iz državne službe“.
U prevodu: „šta vas se tiče stoko, šta mi radimo na nekim udaljenim ostrvima, kao što je bilo ono Epstinovo. Ali evo, zauzvrat, spremni smo da vam damo i malo više para i mnogo više nadzora, da ćutite, žmurite i ništa ne govorite“. Rečima manifesta: „Dekadencija kulture ili civilizacije, pa i njene vladajuće klase, biće oproštena samo ako je ta kultura sposobna da narodu obezbedi ekonomski rast i sigurnost.“
Teško se može videti nešto što bi Tila i Gejtsa povezivalo sa nekim običnim Amerikancem. Međusobno ih, pak, povezuje Epstin
Homogenizacija društva se može obezbediti na dva načina: kontrolom života pojedinaca, od onog trenutka kada njegova posebnost ugrožava zajednicu, ili stvaranjem zajedničke priče, metanaracije, koja objedinjuje zajednicu. U idealnom slučaju, homogenizacija je plod zajedničke naracije, sve do onog trenutka kad ta naracija postane ugrožena ili izazvana od neke druge moćne naracije.
U tom trenutku, mora da postoji neki instrument sile, koji suzbija protivničku naraciju i njene posledice, zarad opstanka zajednice. Palantir sasvim sigurno može da obezbedi silu, odnosno tehničke instrumente kontrole homogenosti društva (rečeno eufemistički), ali ne može da stvori naraciju koja će povezati narod i oligarhiju, pre svega zato što oligarhija u tom slučaju mora da prestane da bude oligarhija, i postane deo naroda.
Jedna takva „naracija“, da upotrebim tu ružnu reč, bila je hrišćanstvo; druga je bila snaga nacionalnog identiteta. Problem 21. veka u evropskom kulturnom krugu, zajedno sa Amerikom, jeste u tome što je on zbilja dekadentan. On više ne može da se popne do veličine vere i mučenika za veru, te veličine nacionalne časti i dostojantva koje se ne kupuje i ne prodaje. Palantirova ideja jeste da veštačka inteligencija može da zakrpi tu rupu. Za nekoliko godina ili decenija, videćemo da li su pravu.
