Почетком марта 1941. године, у условима растућег притиска сила Осовине, Крунски савет Краљевине Југославије 6. марта доноси одлуку о приступању Тројном пакту. Неколико дана касније, председник владе Драгиша Цветковић и министар иностраних послова Александар Цинцар-Марковић воде разговоре са представницима Немачке и Италије о условима приступања.
Дана 25. марта 1941. године, у Бечу, у дворцу Белведере, потписан је протокол о приступању Краљевине Југославије Тројном пакту. Према пратећим нотама, Југославији су дата уверавања о поштовању њеног суверенитета и територијалног интегритета, као и да од ње неће бити тражена војна помоћ нити пролаз трупа преко њене територије, док су одређени договори остали поверљиви. Овај потез изазвао је различите реакције у јавности и политичким круговима.
Присталице приступања Тројном пакту сматрале су да је то био начин да се у датим околностима избегне непосредан војни сукоб са далеко надмоћнијим силама. Као аргумент су истицали добијене гаранције о суверенитету и неповредивости територије, као и обећање да Југославија неће бити обавезна да учествује у ратним операцијама нити да омогући пролаз страних трупа. Такође су указивали на сложен геополитички положај земље, окружене државама које су већ биле у савезу са Немачком или под њеним утицајем, као и на процену да војска није била довољно спремна за сукоб великих размера. У том контексту, приступање пакту тумачено је као покушај очувања мира и добијања на времену.
С друге стране, противници приступања издвајали су аргументе да се на обећања сила Осовине не може у потпуности ослонити, указујући на искуства других држава у Европи. Истицали су да су поједине земље, и поред формалног савезништва, биле увучене у ратне операције или изложене политичким и територијалним притисцима. Део јавности је сматрао да потписивање пакта представља одступање од дотадашње спољнополитичке оријентације и да има снажан симболички и морални значај. Противљење је било видљиво и кроз демонстрације у више градова, уз учешће различитих друштвених слојева, као и дела политичке, војне и верске елите.
Два дана након потписивања, 27. марта 1941. године, изведен је војни пуч. Група официра Југословенске војске збацила је дотадашњу владу и Намесништво, а краљ Петар II Карађорђевић проглашен је пунолетним. Мандат за састав нове владе поверен је генералу Душану Симовићу, а вест о промени власти објављена је путем Радио Београда.
Након ових догађаја, међународна ситуација се додатно заоштрила. Немачка је убрзо донела одлуку о војном нападу на Југославију. Напад је започео без објаве рата у ноћи између 5. и 6. априла 1941. године, а ујутру 6. априла уследило је и бомбардовање Београда и других градова.
У наредним данима дошло је до брзог слома југословенске војске, а 17. априла 1941. године потписан је акт о капитулацији. Држава је престала да постоји у дотадашњем облику, а њена територија је подељена између окупационих сила и њихових савезника.
Догађаји из марта и априла 1941. године остали су предмет различитих тумачења, уз истовремено указивање на аргументе обе стране који су постојали већ у самом тренутку доношења одлука.
