„И Срби под венецијанском влашћу, а нарочито они у Северној Далмацији, имали су да подносе многе невоље од представника Римске цркве, чувајући ревносно своје православље.
После Карловачког и Пожаревачког мира – почетак прогона
Већ одмах после Карловачког (1699) и Пожаревачког (1718) мира, када je и цела континентална Далмација дошла под власт Венеције, почело је прогањање православља у тим областима.
Сви Срби у Далмацији и Боки Которској узети су испод духовне власти пећког патријарха и подвргнути грчком млетачком архиепископу, који је био у то доба примио унију са Римом. Посебног епископа нису никако хтели да допусте Србима; а 1708. поновили су закон, да у Далмацији не може бити друге вере осим римокатоличке.
Покушаји унијаћења и ограничења свештенства
Стога су на Србе гледали као на унијате и српско свешенство потчинили власти католичких бискупија; а 1759. издали су и наређење да сви српски свештеници који немају декрет о постављењу од надлежног католичког бискупа морају напустити Далмацију.
У неким православним црквама, по приморским градовима, увели су и католичке олтаре, поред православних, и често својом службом настојали да омету православно богослужење.
Забране и насилни обреди
Српски градски свештеници нису смели у црквеном оделу да прате своје мртваце, нити да носе литије; а по селима су католички фратри, на силу, по многим парохијама обављали црквене обреде и вршили тајне православним Србима.
Отпор народа и утицај Русије
Огорчени народ и свештенство устали су против тога 1760. године, па су, на заузимање Русије, попустила мало та насиља, а 1780. године укинут je и закон да православни у Млетачкој републици морају признавати унију.
Али када су представници Римске цркве и овде, као и у Аустрији, почели плашити државне факторе са опасношћу од веза православних Срба са Русијом тако да су и у Венецији, као и у Бечу, изазивали страх од тих веза, те je један просвећени хуманиста, Немац Ксавер Рајт, секретар аустријског посланика Ламберга у Напуљу, сматрао за дужност да упозори цара Јосифа II на велику штетност римског прозелитизма и стварања баука с Русијом и у једној својој представци, између осталог, и ово каже:
Апел Ксавера Рајта цару Јосифу II
„Желите ли, да се тога страха (од Русије) ослободите, то не дангубите, већ ставите одмах ту увређену (српску) народност у уживање њених слобода и границе; учините крај свима тужбама о тлачењу и хотимичном насиљу, те мудрим и праведним законима улите у срца њихова поверење у вашу владу сталним осведочењем; да ви своје народе без
изнимке и без разлике желите да усрећите и дух љубави према отаџбини у њима пробудите“.
Али, и када je Аустрија, први пут, 1797. постала господар Далмације, није хтела дати православним Србима, под утицајем католичке Пропаганде, читав један век жељеног и траженог српског православног епископа за Далмацију.
Француска власт и кратак период слободе
Штетни римски утицај престао је у Далмацији тек за време француске власти у њој од 1805. до 1814, те је већ 1808. Напоелон потписао одлуку да се у Далмацији има установити самостална српска православна епрахија, конзисторија и богословија. За првог епископа постављен је пребегли епископ из Турске Бенедикт Краљевић.
Повратак Аустрије и обнова унијатске политике
Кад је Аустрија поново, затим, дошла у посед Далмације 1815, онда je морала да призна затечено стање; али jе одмах, под утицајем опет оживеле Пропаганде, почела помагати акцију на унијаћењу.“
Из књиге „Списи Тајног ватиканског архива XVI–XVIII века“ – избор текстова из архивске грађе Марка Јачова.
