Јануар месец године 1916. Бежећи од голготе Светског рата, непрегледна колона пробија се планинама окованим снегом, да би преко Проклетија доспела до Албаније и тамо пронашла спас.
За то време, група од 40-так војника креће се ка суседној Македонији. Њихов задатак је да допреме воловска кола са хрпом сандука до другог одредишта, града Солуна. У том тренутку, нико од њих не зна шта се у сандуцима налази.
Једини који то зна – човек под чијим вођством се одвија цела операција – заузео је место на једној од запрега. Под ознаком „војна тајна“, планирано је да се, по окончању рата, сви сандуци врате назад у Београд. У једном тренутку, међутим, осовина на колима под притиском терета пуца. Господин пада на земљу, кола се преврћу, а сандуци завршавају подно провалије поред пута.
Видно узнемирен, господин напокон говори војницима шта се у њима крије. Не часећи часа, сви младићи дају се у акцију спасавања. Негостољубив терен притом им нимало не помаже; па иако је „пошиљка“ напослетку безбедно стигла у Солун, неколицина војника је ово путешествије ипак платила животом.
А да њих није било, данас бисмо, сасвим извресно, остали без наших највреднијих историјских записа. Житије Светог Саве, Душанов Законик, Мирослављево Јеванђеље или круна цара Душана; затим, иконе и делови иконостаса које је предузимљиви господин спасао из српских манастира; и на крају целокупна полицијска и државна архива – све је ово, захваљујући групи храбрих војника, преживело ратна разарања.
Читав век касније, један од дрвених сандука налази се у дому истог господина који га је те 1916. отпремио у Солун. А иза капије у Господар Јевремовој 39, данас живи Ђорђе Павловић, његов унук. Он је међу реткима који имају привилегију боравити у кући чији зидови чувају делиће мозаика наше историје, али и приче и предања о којима нећемо читати у уџбеницима.
Не дешава се често да читавих 7 генерација борави на једној јединој адреси. Стога је и дом Павловића не само ризница личног наслеђа једне од наугледнијих београдских породица, већ и богате историјске архиве целог нашег народа.
Ко је био Коста Павловић?
Укупно 136 година прошло је откад је Ђорђев прадеда ударио темеље куће. Као окружни начелник и први градоначелник Ниша по ослобођењу од Турака, Коста Павловић већ је тада био Београђанин од угледа и поштовања. Он и његова супруга Анка желели су се скућити управо у старом језгру града, где су и остале имућне породице у то време куповале своје плацеве.
Овај део Београда, иначе, свој изглед дугује управо Кости Павловићу. Средином 19. века, велики део престонице почео је мењати своје рухо, и уместо кривудавих уличица оријенталног стила, Београд је добио урбанистичк план по узору на европске метрополе.
Као доносилац Указа о организацији града, на уређењу терена радио је Коста Павловић лично. Већ током сређивања плаца на коме су 1882. никли темељи куће, Коста је почео проналазити необичне предмете. Керамичке луле и једно древно топовско ђуле и данас су изложени у сутерену, док на чесми у дворишту времену одолева једна римска шишарка из И века. Коста ју је овде поставио баш као што би то учинили и стари Римљани, а недалеко од ње, место је нашао још један случајно откривени артефакт.
Наиме, на месту где се некад налазило римско, средњевековно и турско гробље, Коста је ископао стари муслимански надгробни споменик. Из поштовања према непознатом Дорћолцу уградио га је у дворишни зид, те је тако и двориште постало својеврсним музејом на отвореном.
Целу „изложбу“ употпуњује фонтана изграђена по угледу на раскошне европске домове с краја 19. века, а међу времешним „становницима“ баште је и дрен који је Коста Павловић овде затекао. Међутим, права ризница крије се у приземљу куће, где су прве 3 генерације Павловића проживеле своје детињство.
Век и по наслеђа које су Павловићи деценијама чували
Уколико желите прошетати кроз историју „у малом“, просторија површине од око 110 метара квадратних биће вам прва одредница. У њу је стао готово читав век и по наслеђа које су Павловићи деценијама чували. Пажњу би вам привукле, рецимо, француске дрвене лутке из друге половине 19. века којима се играла Анка Павловић, Ђорђева прабака.
У једној дрвеној колевци, пак, затећи ћете оригиналне партитуре успаванки које је она певала својој деци. Кроз историју вас воде и пегле смештене у архивском делу куће: у неке се стављао жар или петролеј, друге су се усијавале на фурунама, а ту је и тзв. „теслина пегла“, загревана на удар електрицитета. А поред лула које је ископао Коста стоји и бронзано посуђе које је некада лежало у бунару иза куће. Њега је Анка имала обичај сакривати у крпе и спуштати у бунаре, а све како би сачувала покућство током војних дефилеа кроз Београд.
Приповест о спашавању националног блага потиче од Стевана Павловића
И управо ту, међу већином покућства, стоји и сандук с почетка приче. Приповест о спашавању националног блага потиче од Стевана Павловића, Костиног и Анкиног сина. Као једини преживели од седморо деце, Стеван је, попут свог оца, наставио чувати углед породице.
Већ током студија права у Паризу ушао је у дипломатске воде, а по повратку у Београд постаје секретаром краљевске Владе и помоћником министра спољних послова. Сачинивши комисију која је процењивала шта би све од националног блага требало спасти од рата, Стеван је те зиме одлучио повести колону ка Солуну.
Само 3 године касније, Стеван Павловић се обрео на мировној конференцији у Паризу. О томе данас сведочи и црно-бела фотографија са оригиналним потписима учесника, а која краси један од зидова у приземљу куће.
А међу породичним фотографијама, бројним признањима и историјским документима, нашли су се и цртежи наших истакнутих уметника. Заправо, у кући Павловића су почеле настајати наше прве уметничке организације.
Како је Београд с краја 19. века још увек био град без универзитета, института или културних центара, овдашњи стипендисти (који су знања стицали у Пешти, Бечу, Минхену и Паризу) састајали би се по кућама и сачињавали своје уметничке или научне групе. На пример, у једној би кући, под „покровитељсвом“ свршених физичара и хемичара, настајале прве лабораторије.
У другима су се састајали хорови и оркестри, а Стевана Павловића, пак, редовно су посећивали сликари и своје време проводили у атељеу у поткровљу куће. Из тих дружења је, године 1904., поникла и најстарија уметничка група на овима просторима – „Лада“. Међу њеним истакнутим члановима били су Милић од Мачве, Иван Табаковић, Петар Лубарда и Владимир Величковић, а као доживотна почасна председница изабрана је Лепосава-Бела Павловић, унука Косте Павловића.
Тако се породица, сем неговања дипломатских односа са Европом, поноси и чињеницом да наша прва академска сликарка потиче баш из ове куће. О богатом „Ладином“ стваралаштву такође сведоче цртежи и графике на зидовима приземља, а међу њима су и дела Александра Дерока, дугогодишњег Стевановог пријатеља.
Штавише, рукотворине чувеног архитекте и академика чувају се и у осталим деловима куће. То су, пре свега, ручно рађени свећњаци и лампе, али и дрвене столице у којима су седели наши најпознатији писци. Јер, Павловиће су радо посећивали и Иво Андрић, Милан Ракић, Јован Дучић и Милош Црњански, а кад се у суседној улици отворила Велика школа, придружили су им се и остали учени људи престонице.
А у комшилуку Павловића ономад је живела готово цела интелектуална елита. На свега 50-так метара биле су куће Доситеја Обрадовића, Вука Караџића, Ђуре Јакшића и Стевана Мокрањца, док су генерал Јован Мишковић и историчар Љуба Ковачевић – обојица председници Српске краљевске академије, односно данашњег САНУ – били и прве Стеванове комшије.
Време искушења под туробним сенкама рата
У периоду између 2 рата, када су Стеван Павловић и његова супруга доградили први спрат, у кућу почињу пристизати домаће и стране дипломате. Први пут након турске владавине, у дому Павловића успостављају се дипломатски односи Србије и иностранства. Састанцима су тада присуствовали највиђенији људи тога времена: од британске војвоткиње Марине од Кента, до чланова породице Карађорђевић.
И нико није слутио да ће свега деценију након тога породични дом сустићи невесела судбина. Наиме, последице немачке окупације, попут великог броја Срба, нису заобишле ни станаре ове куће. Стеван Павловић је већ с почетка рата одведен у логор на Бањици. Његов старији син Коста одлучује емигрирати у Енглеску, а млађег сина Доброслава хапси Специјална полиција. Немци су након тога и кућу узели под своје, и раскошну вилу претворили у војну кантину и јавни тоалет.
Иако су сви Павловићи (поново) преживели голготе рата, након 1945. године сачекале су их нове муке. Држава је сада имала потпуно другачији однос према угледним грађанима и имовини стеченој пре рата, те су Павловићи имали водити нимало лаку битку за очување куће у свом власништву.
Да ствар буде гора, њу су тада населили нови и непознати, али заштићени станари – и то чак њих стотину и двоје. У сачуваним Костиним дневницима и данас се налазе њихова имена; но, према речима унука Ђорђа, „многи од њих су били честити људи који су ту жељом државе ,уваљени’ и који су имали свест да се налазе у туђој имовини“.
Историја једног народа у породичном микрокосмосу
И док су се Павловићи борили за повраћај имовине, исто то су чинили и „заштићени“ станари – покушавали су легално доћи до коначних домова. Са некима од њих је породица и данас у добрим односима, а успела је, на срећу, и кућу сачувати у свом власништву.
Чак је и уметничка група „Лада“ наставила са редовним састанцима у атељеу Љубице-Бобе Павловић. Чланови породице, сходно некадашњој традицији, остали су у контакту и са Томиславом и Линдом Карађорђевић. Неколико деценија касније (тачније, 1971), дом Павловића проглашен је за заштићени споменик културе, а његов најстарији део, сутерен, накнадно је претворен у Културни центар. У њему се данас налази стална излобжена поставка непроцењиве колекције не само уметничких, већ и предмета који су давних дана били у „редовној“, свакодневној употреби. А након што је кућа 1996. године обијена, из ње су украдена нека од најзначајнијих дела наших ликовних стваралаца.
До дана данашњег, нико од Павловића није сазнао где се она налазе. Страхујући за остале уметнине, Лепосава-Бела Павловић одлучила их је 1999. године поклонити Народном музеју, Матици Српској и Спомен-збирци Павла Бељанског. А у жељи да данашњим генерацијама представе наше богато историјско наслеђе, породица у свом Културном центру редовно организује представе, концерте, литерарне промоције и изложбе.
И док седма генерација Павловића корача Београдом, иза зидова њиховог дома и даље живи историја једне земље. Томе најбоље сведоче и речи Ђорђа Павловића, који наставља породичну мисију чувања шароликог мозаика прошлости:
„Намера је да на један необичан и савремен начин кроз реч, покрет, музику, звук и боју пренесемо поруку да наша историја није само компромитована, ружна, прљава и зла него да постоје лепи културни трагови којима треба да се поносимо.“
