Представа „Госпа Нола“ Српског народног позоришта Нови Сад тријумфовала је убедљиво на 28. Театар фесту „Петар Кочић“ у Бањалуци, освојивши три кључна признања – награду за најбољу представу у целини, награду за најбољу режију и награду за најбољу глумицу фестивала.
Жири 28. позоришног фестивала, који је радио у саставу: драмски писац, драматург и сценариста Молина Удовички Фотез (председник), редитељ и универзитетски професор Душан Петровић и глумица Наташа Перић, одлуку је донео једногласно на седници одржаној 9. јуна 2026. године, након одгледаних шест представа селектованих за овогодишњи такмичарски програм.
У свом образложењу, стручни жири је истакао да тријумфални комад „Госпа Нола“ доноси слику света пошавши од суштине поетског у прози Исидоре Секулић, дајући јој тачно осмишљену повезницу са данашњим временом и данашњим светом. Храброст и муке кроз које жене пролазе да би створиле и очувале породицу исте су у оба сценска тока. Ова прецизно оркестрирана представа ствара снажан емотивни доживљај публици, а непрекидни ангажман свих актера на сцени доприноси њеној јединствености.
Тиме је овај вишеструко награђивани позоришни комад, настао према истоименом роману Исидоре Секулић, у драматизацији Александре Јовановић и режији Соње Петровић, наставио жетву признања у овогодишњој театарској продукцији. Жири је посебно валоризовао и редитељски рукопис, доделивши Соњи Петровић награду за најбољу режију уз образложење да, као што је Исидора Секулић чинила храбре искораке у свом стваралаштву, тако и редитељка храбро чита и поставља ову причу на сцену, обликујући живу и универзалну слику света, пише Глас Српске.
Драматизација најпознатије прозе Исидоре Секулић „Хроника паланачког гробља“, са централном причом о Госпа Ноли, доноси повест о жени која представља необорив стуб пред свим животним олујама. Нола је жена која у време окупације земље, унутрашње и спољашње корупције, политичких хапшења и убистава, у време присилне културне асимилације, забране вере, поништавања језика, националног идентитета и националних симбола и обележја, те паланке која је вечна као што је Бачка, опстаје као самохрана мајка.
Редитељка Соња Петровић ову несвакидашњу женску снагу обликује на инвентиван начин, водећи нас кроз њена четири животна доба уз помоћ четири различите глумице. Паралелно са Нолином судбином развија се и интимна драма савремене жене која се бори да постане мајка. Сви остали уметнички елементи, укључујући сведену сценографију, пажљиво осмишљен костим, звучне ефекте, музику и песме савршено се стапају у ову заокружену позоришну визију од два сата и 40 минута.
Посебан печат представи дао је прецизан сценски говор и покрет, па је тако награда за сценски говор „Милорад Телебак“ припала ансамблу представе и сараднику за сценски говор Ђорђу Марковићу. Жири је оценио да својом разноликошћу и прецизношћу језик посебно доприноси овој представи, даје специфичну боју ликовима и претвара говор у важан драматуршки елемент.
Раскошан таленат Бојане Милановић, која тумачи Нолу у једној од временских линија, донео јој је признање за најбољу глумицу фестивала. Ова лауреаткиња је високу глумачку класу потврдила објединивши два уметничка остварења – Софку Николић у комаду „Певање и ћутање Софке Николић“ Градског позоришта „Семберија“ из Бијељине и Станојлу, Нолу Перчинову у победничкој представи. Реч је о два дијаметрално супротна лика, оба сценски снажна, вишеслојна, несаломива, а танане душе. Несвакидашњи дар води кроз живот Софку, а снажан горштачки осећај за правду и доброту Бојанину госпа Нолу. Према оцени жирија, апсолутна присутност на сцени и разиграна машта доводе Бојану Милановић до различитих решења и она потпуно различитим средствима ствара оба ова лика. Глумица истиче да је ово до сада била најтежа представа коју је радила са Соњом Петровић.
Ово је можда и најтежа сарадња са Соњом, не зато што је последња у низу коју смо нас две заједно радиле, него је тема којом смо се бавиле у неким тренуцима процеса била просто разарајућа. Управо када смо схватили да је то суочавање Нолиног света са данашњим временом врло блиско, тада је оно постало још теже. Могу да кажем да је ова представа имала велики утицај на мене, на личном плану ми је била врло тескобна зато што је то једна тема данашњице о којој се тако много не прича, а када се на један овако огољен начин говори о стварима које много људи тиште, онда то не може и не треба да буде лако. Позориште и јесте зато ту. Највећа похвала ми је што су неки људи, који су прошли кроз овај процес, био он успешан или не, рекли да им је ова представа била као терапија – рекла је Милановићева.
Психолошка дубина и друштвена ангажованост осталих лауреата
Признање за најбољег глумца овогодишњег фестивала припало је Николи Ристановском за улогу професора социологије Мишела Бабића у представи „Уна“ Звездара театра из Београда. Жири је у својој одлуци навео да лауреат непосредно, једноставно, искрено и суптилно гради лик професора Бабића, као интелектуалца растрзаног између баналне стварности и снажне унутрашње потребе за слободом.
Врло је згодно када неко на почетку зна да је при крају и чини ми се да та ситуация има већу тежину. Ја сам се сложио с тим да сам при крају, али то ми превише не помаже. На почетку и на крају човек који мисли, а понекад и осећа, заправо јесте увек на губитку. Заправо у тим неким оквирима видим Мишела и са разлогом се роман зове Уна, која јесте представник једне младе генерације која ће преживети, која ће се изборити за саму себе и која ће поправити грешке неких Мишела – рекао је Ристановски.
Велику пажњу привукао је и ауторски пројекат редитељке Анице Томић и драматуршкиње Јелене Ковачић „Сигурна кућа“, у извођењу Сатиричког казалишта „Керемпух“ из Загреба, настао према истоименом роману Марине Вујчић. Овај комад је награђен Специјалном наградом за ауторски пројекат, као остварење које је прецизно, документаристички тачно и смјело у разбијању укоријењених патријархалних модела понашања. Представа представља својеврсни наставак њиховог дугогодишњег позоришног истраживања тематике насиља, усредсређеног на специфичну, болну и дубоко укоријењену тему породичног и родно условљеног насиља.
У оквиру истог комада, Специјална награда за сценографију додијељена је Матији Блашковићу, чији наизглед свакодневни елементи у простору постају активни учесник и саучесник у стварању сценских догађаја и саме приче. Интимна повест протагониста прати вишегодишњи однос манипулације, контроле, изолације, те психичког и физичког насиља. Представа се тако показала као више од обичног позоришног чина; она је функционисала као радикалан позив на буђење емпатије и преиспитивање сопствене одговорности пред феноменом који више не смијемо нијеми посматрати или затварати очи пред иницијалима из црних хроника.
Награда за сценску поетику „Младен Матерић“ припала је представи „Боливуд“ Градског позоришта из Подгорице, која је изазвала потпуно одушевљење публике. Према оцјени жирија, несвакидашњу сценску поетику овог комада чине надахнут заједнички рад редитеља, цијелог умјетничког тима и изузетно посвећеног и разиграног глумачког ансамбла. Кроз ову утопијску причу о доласку Боливуда, за коју је текст написала Маја Пелевић, а адаптацију и режију потписао Кокан Младеновић, представа говори о свима нама и о томе на шта смо све спремни када нам се обећава боља будућност. Поменути „долазак“ постаје снажна метафора за крах индустрије, национализам, ксенофобију, дивљу приватизацију и градњу, крађу друштвеног власништва и лажна обећања, а све то испричано кроз пјесму, игру и горки хумор. Боливуд се овдје појављује као симбол бијега од стварности, али и као повод за поновно буђење солидарности и заједништва, вриједности изгубљених у посткомунистичком, транзиционом времену.
Богати пратећи програм
Овогодишњи Театар фест „Петар Кочић“ понудио је разноврстан пратећи програм који је додатно афирмисао значај ове манифестације на културној мапи Републике Српске.
Посебан сегмент био је посвећен чувању сећања на легенде српског глумишта, што је потврђено и кроз емотивну пројекцију документарног филма о Петру Краљу. Важан део активности био је и округли сто посвећен драматургу, писцу и публицисти Славку Милановићу.
Осим тога, у оквиру пратећих садржаја заживела је акција НПРС под називом „Народно са народом“. Овај сегмент програма имао је за циљ ширење позоришне мисије изван матичне сцене у Бањалуци, кроз организована гостовања и пратеће догађаје широм Републике Српске.
