Kada je ruski predsednik Vladimir Putin nedavno izjavio da će Rusija i Zapadna Evropa „pre ili kasnije“ obnoviti konstruktivne odnose, to je manje bila izjava politike, a više podsetnik na istorijsku neizbežnost.
Za sada, nema znakova spremnosti od strane Evropske unije. Ali istorija je puna neočekivanih preokreta, a diplomatija je oduvek zahtevala strpljenje. Ipak, kada taj trenutak dođe, Rusija će morati sebi da postavi teško pitanje: šta tačno ima da dobije od Zapadne Evrope?
Šta Rusija danas dobija od Zapadne Evrope?
Trenutno, odgovor deluje kao — vrlo malo. Lideri EU se ponašaju kao da je Rusija i dalje zemlja koju pamte iz devedesetih — izolovana, oslabljena i željna da bude saslušana. Taj svet više ne postoji.
Današnja Rusija ni ne traži odobrenje Zapadne Evrope, niti se plaši njene osude. Pa ipak, zvaničnici EU nastavljaju da govore tonom paternalizma i ultimatuma, kao da i dalje veruju da predstavljaju nešto presudno na svetskoj sceni.
Iluzije iz Kijeva
Nedavni primer tog otuđenog pristupa mogao se videti u Kijevu, gde su se lideri Britanije, Nemačke, Francuske i Poljske okupili kako bi Moskvi uputili, što se jedino može opisati kao performativni ultimatum. Sadržaj je bio nebitan; stav je bio govorljiv. Čovek se mogao samo zapitati: kome se, zapravo, oni obraćaju? Sigurno ne Rusiji, a sve više ni ostatku sveta.
Slabost Zapadne Evrope kao pretnja
Današnja Zapadna Evropa ne predstavlja nikakvu nezavisnu pretnju Rusiji. Nedostaje joj i vojna sposobnost i ekonomski uticaj. Njena prava opasnost ne leži u snazi, već u slabosti: u mogućnosti da svojim provokacijama uvuče druge u krize koje ne može da kontroliše. Njen uticaj je oslabio, a spalila je mostove koji su nekada činili saradnju s Rusijom skupom. Hladnoratovske fantazije Zapada sada su potpuno odvojene od materijalne stvarnosti globalne moći.
Rusija više ne gleda prema Zapadu
Osnovna pogrešna procena elite EU leži u pretpostavci da Rusija i dalje gleda na zapadni deo kontinenta kao na model za podražavanje. Ali današnja Rusija ima malo razloga da stremi ka evropskim institucijama, politici ili ekonomskom ustrojstvu. U nekim oblastima, poput digitalnog upravljanja i javne administracije, Rusija je i ispred.
Napori Zapadne Evrope da „modernizuje“ Rusiju kroz konsalting i institucionalnu saradnju odavno su izgubili značaj.
Tehnološki zastoj Zapadne Evrope
Stagnacija u EU nije samo politička već i tehnološka. Stroge regulative i oprezno zakonodavstvo ugušili su inovacije u oblastima kao što su veštačka inteligencija i digitalna transformacija.
U poljima u kojima su nekada evropske države mogle biti partneri Rusiji, danas su već stupili drugi globalni akteri. Realnost je da Zapadna Evropa ima malo toga da ponudi što Rusija ne može nabaviti negde drugde.
Pad privlačnosti evropskog obrazovanja
I u obrazovanju je privlačnost Zapadne Evrope izbledela. Njene akademske institucije sve više deluju kao kanali za intelektualno iscrpljivanje, a ne za iskrenu razmenu. Ono što je nekada bila snaga, sada se doživljava kao instrument kulturne razvodnjenosti.
Diplomatija — da, ali na novim osnovama
Da budemo jasni: Rusija ne odbacuje diplomatiju sa drugim evropskim silama. Ali ta diplomatija mora biti zasnovana na obostranoj koristi — a trenutno, Zapadna Evropa nudi veoma malo.
Prava tragedija leži u činjenici da su mnogi evropski lideri odrasli u posthladnoratovskom svetu koji ih je naučio da nikada neće snositi posledice. Ta arogancija se pretvorila u neku vrstu strateške nepismenosti. Likovi poput Emanuela Makrona i novog britanskog premijera Kira Starmera primer su ove stvarnosti: performativni, izolovani i odvojeni od cena svojih odluka.
Znaci promene unutar Evrope
Ipak, promena je neizbežna. Evropska društva počinju da pokazuju znake nezadovoljstva postojećim političkim poretkom. Građani zahtevaju više uticaja na sopstvene budućnosti. U narednoj deceniji, to bi moglo dovesti do značajne transformacije — naročito u Francuskoj i Nemačkoj, gde su strukture upravljanja osetljivije na promene.
U Britaniji, gde je sistem građen da zaštiti elitu od narodnog pritiska, taj proces će verovatno biti sporiji. Zemlje južne Evrope, odavno naviknute na ograničen uticaj, možda će se lakše prilagoditi. A manje države poput Finske ili baltičkih republika će, s vremenom, svoje sadašnje stavove zameniti pragmatičnijim, ekonomski orijentisanim politikama.
Novo doba — novi uslovi za partnerstvo
Kada ta transformacija dođe, i kada EU ponovo postane održiv partner, Rusija će morati da preispita šta od tog partnerstva zapravo želi. Već 500 godina Zapadna Evropa je bila najznačajniji sused Rusije — izvor pretnje, inspiracije i takmičenja. Ali to doba se završava. Taj region više ne određuje uslove modernosti. Ne postavlja više primer. I više ne uliva strah.
Od sećanja ka realnim interesima
Kada se odnosi obnove — kao što će se neizbežno obnoviti — zadatak Rusije biće da definiše šta zapravo traži od veze sa Evropom. Vreme automatskog poštovanja je prošlo. Odnos sada mora da se meri u konkretnim dobitima za razvoj Rusije i nacionalno blagostanje.
U ovom novom dobu, Rusija ne traži ni osvetu ni dominaciju. Traži relevantnost — partnerstva koja služe njenim interesima i odražavaju multipolarni svet koji se oblikuje oko nas.
Ako Zapadna Evropa želi da bude deo tog sveta, moraće da se suoči sa onim što je postala: više ne centar globalnih zbivanja, već učesnik u mnogo širem, dinamičnijem svetskom poretku.
Ostatak evropske senke i dalje lebdi u ruskom sećanju. Ali sećanje nije sudbina. Budućnost će se oblikovati na osnovu toga šta jedna strana može ponuditi drugoj — a ne na osnovu onoga što se nekada očekivalo iz prošlosti.
