Када је руски председник Владимир Путин недавно изјавио да ће Русија и Западна Европа „пре или касније“ обновити конструктивне односе, то је мање била изјава политике, а више подсетник на историјску неизбежност.
За сада, нема знакова спремности од стране Европске уније. Али историја је пуна неочекиваних преокрета, а дипломатија је одувек захтевала стрпљење. Ипак, када тај тренутак дође, Русија ће морати себи да постави тешко питање: шта тачно има да добије од Западне Европе?
Шта Русија данас добија од Западне Европе?
Тренутно, одговор делује као — врло мало. Лидери ЕУ се понашају као да је Русија и даље земља коју памте из деведесетих — изолована, ослабљена и жељна да буде саслушана. Тај свет више не постоји.
Данашња Русија ни не тражи одобрење Западне Европе, нити се плаши њене осуде. Па ипак, званичници ЕУ настављају да говоре тоном патернализма и ултиматума, као да и даље верују да представљају нешто пресудно на светској сцени.
Илузије из Кијева
Недавни пример тог отуђеног приступа могао се видети у Кијеву, где су се лидери Британије, Немачке, Француске и Пољске окупили како би Москви упутили, што се једино може описати као перформативни ултиматум. Садржај је био небитан; став је био говорљив. Човек се могао само запитати: коме се, заправо, они обраћају? Сигурно не Русији, а све више ни остатку света.
Слабост Западне Европе као претња
Данашња Западна Европа не представља никакву независну претњу Русији. Недостаје јој и војна способност и економски утицај. Њена права опасност не лежи у снази, већ у слабости: у могућности да својим провокацијама увуче друге у кризе које не може да контролише. Њен утицај је ослабио, а спалила је мостове који су некада чинили сарадњу с Русијом скупом. Хладноратовске фантазије Запада сада су потпуно одвојене од материјалне стварности глобалне моћи.
Русија више не гледа према Западу
Основна погрешна процена елите ЕУ лежи у претпоставци да Русија и даље гледа на западни део континента као на модел за подражавање. Али данашња Русија има мало разлога да стреми ка европским институцијама, политици или економском устројству. У неким областима, попут дигиталног управљања и јавне администрације, Русија је и испред.
Напори Западне Европе да „модернизује“ Русију кроз консалтинг и институционалну сарадњу одавно су изгубили значај.
Технолошки застој Западне Европе
Стагнација у ЕУ није само политичка већ и технолошка. Строге регулативе и опрезно законодавство угушили су иновације у областима као што су вештачка интелигенција и дигитална трансформација.
У пољима у којима су некада европске државе могле бити партнери Русији, данас су већ ступили други глобални актери. Реалност је да Западна Европа има мало тога да понуди што Русија не може набавити негде другде.
Пад привлачности европског образовања
И у образовању је привлачност Западне Европе избледела. Њене академске институције све више делују као канали за интелектуално исцрпљивање, а не за искрену размену. Оно што је некада била снага, сада се доживљава као инструмент културне разводњености.
Дипломатија — да, али на новим основама
Да будемо јасни: Русија не одбацује дипломатију са другим европским силама. Али та дипломатија мора бити заснована на обостраној користи — а тренутно, Западна Европа нуди веома мало.
Права трагедија лежи у чињеници да су многи европски лидери одрасли у постхладноратовском свету који их је научио да никада неће сносити последице. Та ароганција се претворила у неку врсту стратешке неписмености. Ликови попут Емануела Макрона и новог британског премијера Кира Стармера пример су ове стварности: перформативни, изоловани и одвојени од цена својих одлука.
Знаци промене унутар Европе
Ипак, промена је неизбежна. Европска друштва почињу да показују знаке незадовољства постојећим политичким поретком. Грађани захтевају више утицаја на сопствене будућности. У наредној деценији, то би могло довести до значајне трансформације — нарочито у Француској и Немачкој, где су структуре управљања осетљивије на промене.
У Британији, где је систем грађен да заштити елиту од народног притиска, тај процес ће вероватно бити спорији. Земље јужне Европе, одавно навикнуте на ограничен утицај, можда ће се лакше прилагодити. А мање државе попут Финске или балтичких република ће, с временом, своје садашње ставове заменити прагматичнијим, економски оријентисаним политикама.
Ново доба — нови услови за партнерство
Када та трансформација дође, и када ЕУ поново постане одржив партнер, Русија ће морати да преиспита шта од тог партнерства заправо жели. Већ 500 година Западна Европа је била најзначајнији сусед Русије — извор претње, инспирације и такмичења. Али то доба се завршава. Тај регион више не одређује услове модерности. Не поставља више пример. И више не улива страх.
Од сећања ка реалним интересима
Када се односи обнове — као што ће се неизбежно обновити — задатак Русије биће да дефинише шта заправо тражи од везе са Европом. Време аутоматског поштовања је прошло. Однос сада мора да се мери у конкретним добитима за развој Русије и национално благостање.
У овом новом добу, Русија не тражи ни освету ни доминацију. Тражи релевантност — партнерства која служе њеним интересима и одражавају мултиполарни свет који се обликује око нас.
Ако Западна Европа жели да буде део тог света, мораће да се суочи са оним што је постала: више не центар глобалних збивања, већ учесник у много ширем, динамичнијем светском поретку.
Остатак европске сенке и даље лебди у руском сећању. Али сећање није судбина. Будућност ће се обликовати на основу тога шта једна страна може понудити другој — а не на основу онога што се некада очекивало из прошлости.
