Iako je sa svojim roditeljima kao osmogodišnje dete bio primoran da napusti rodni kraj, Sarajevo i Sokolac, dr Marko Radović, radijacijski onkolog iz Beograda, nije zaboravio svoj zavičaj. U detinjim očima poneo je sve njegove lepote, a kada je odrastao nastavio je da ga čuva od zaborava.
U proteklih desetak godina uspeo je da sakupi i sačuva više od 300 odevnih predmeta narodne nošnje i drugih dragocenosti u vidu zapisa običaja, kao što su zdravice, narodne pesme i igre…
Igre sa Glasinca
Sakupljeni materijal je objavio u knjizi „Narodna nošnja, igre i pjesme sa Glasinca”. Primerke iz svoje zbirke imao je prilike da pokaže na više revija narodne nošnje, foto i video projekata.
Trenutno se bavi istraživanjem pljoski (čutura), koje su neodvojive od zdravica, a o njima bi voleo da uskoro napravi i monografiju i ovaj predmet prikaže sa zanatskog, likovno-estetskog i obrednog aspekta.
Ljubav prema narodnim nošnjama
Imao je samo 13 godina kada se pridružio Kulturno-umetničkom društvu „Diogen” u Surčinu. Igrajući u kolu, kaže, zavoleo je narodne nošnje iz mnogih krajeva nekadašnje Jugoslavije.
– Naročito me je zanimalo kakva je bila nošnja u mom zavičaju i baba Kova mi je isplela čarape kakve su se nekad nosile na glasinačkom području. Želeo sam da sakupim komplet nošnje koju ću nositi u svečanim prilikama kao što je, na primer, porodična slava Sveti Nikola. To nije bilo nimalo lako jer su vreme i rat učinili svoje. Ipak, zahvaljujući velikoj upornosti, pomoći rođaka i ljudi dobre volje, uspeo sam u tome. Kasnije sam odlučio da istražujem i sakupljam nošnju iz drugih srpskih krajeva, pa sam išao u beogradsku Posavinu, na Staru Planinu, Prijepolje, Pljevlja, Foču – priča naš sagovornik.
Sve dosad prikupljeno 37-godišnji Marko Radović čuva u skromnoj kući u Surčinu. U kolekciji se nalazi i ženska haljina sa Zmijanja koju krasi vez plave i crne boje. Zbog svoje lepote i izuzetne vrednosti zmijanjski vez je na Uneskovoj listi nematerijalne kulturne baštine. Tu su i ženski jeleci izvezeni zlatnom i srebrnom žicom, dolaktice – odevni predmet s kraćim rukavima, do lakta, koporani, kao i ženska nošnja iz beogradske Posavine koja se na svadbama sporadično nosila sve do osamdesetih godina prošlog veka. Neki delovi ove odeće izrađeni su od skupe kadife sa srmom i vredeli su kao par volova. Ova odeća je bila dostupna samo ženama iz imućnih porodica i predstavljala je statusni simbol.
Ne odustaje od zavičajne tradicije
Dr Marko Radović pokazuje i nesvakidašnju bugar-kabanicu koja se spominje i u epskim pesmama. Ona je izrađena od crne vune. U vreme zimskih i kišnih dana nosili su je čobani da bi se zaštitili od nevremena i hladnoće. Korišćena je ne samo na prostoru BiH, već i u delovima Crne Gore i jugozapadne Srbije. Tkana je od vune, a u procesu tkanja umetani su pramenovi vune koji su se preklapali tako da se kiša samo slivala niz kabanicu. Na njoj nije mogla da se zadrži ni kap kiše ili snega jer je urađena tako da voda klizi niz pramenove vune. Bojeno je prirodnim bojama i za bojenje vune u crno korišćena je kora crnog jasena i kovačina, sitni otpad pri obradi metala u kovačnicama. Za bojenje u braon boji korišćen je list oraha.
U razgovoru za „Magazin” dr Radović kaže da i dalje ne posustaje u svom hobiju čuvanja zavičajne tradicije. Kad god mu slobodno vreme dozvoli, nakon napornog rada na Institutu za onkologiju i radiologiju u Beogradu, odlazi na rodnu Romaniju i nastoji da sadašnju kolekciju još više obogati i sistematizuje, mada mu je prostor u kući u Surčinu postao pretesan.
Podrška porodice
Bavi se i planinarenjem. Uspeo je dosad da osvoji preko 35 planinskih vrhova u Srbiji i okruženju. To doživljava kao odmor od radnih obaveza i prikupljanje snage. Takve prilike iskoristi i da obiđe planinska sela sve sa ciljem da svoju kolekciju učini još bogatijom.
Na rastanku, dr Radović kaže da su mu ipak u svemu najvažniji porodica i posao. Njegovo troje mališana već je upoznato s tatinim hobijem. U svemu veliku podršku pruža i supruga Biljana, što je dovoljno da dr Radović istraje u svom hobiju.
