Crkva Božija strada, stradala je i stradaće. Srbi, kao narod od vere, dele sudbinu Hristovih reči: „ Ako mene goniše i vas će goniti“. Kroz našu „krštenu“ istoriju imali smo bezbroj stradanja i kao narod stajali i ostajali uz Hrista. Paradoksalno, što smo bili bliži Bogu, to smo veći pakao proživljavali i u tom stradanju više svedočili Boga. Srb je Hristov, raduje se smrti; klicao je Sveti đakon Avakum noseći kolac na kojem je postradao.
Upodobljavajući se Gospodu Hristu koji je nosio svoj krst na kojem će biti razapet, Sveti đakon Avakum je izrekao prošlost i budućnost naroda Svetog Save, da smo bili Hristovi, što smo krvlju svedočili i svedočimo.
Lepoje Prodanović rođen je 1794. godine u Bosanskoj krajini ispod planine Kozare u Knešpolju, nedaleko od manastira Moštanice. Narod Kozare je bio bogonosan i kao takav je kroz istoriju mnogo puta postradao. Vaspitan u divnoj pravoslavnoj porodici Lepoje je rano ostao bez oca, pa je sa majkom otišao da živi u manastiru Moštanici. Srpski manastiri su bili u tim vremenima ne samo utočišta nego i istinski čuvari pismenosti, kulture i duhovnosti, pa je potonji đakon Avakum tamo i stekao obrazovanost. Iguman Moštanice je bio Genadije Šuvak, pre monašenja Đorđe,oženjen sestrom Gavrila, oca Svetog đakona Avakuma.
Iguman je imao takođe rođenog sina Stojana koji je bio vršnjak sa Lepojem. Mladić je sebe spremao za službu Bogu. Revnostan učenik i iskušenik je ubrzo postao mlad monah sa nepunih osamnaest godina. Kao tek punoletno ga je rukopoložen u đakonski čin pakrački mitropolit Josif Jovanović Šakabenta.
Srbi Potkozarja i Bosanske Krajine su digli ustanak protiv Osmanlija u istoriji poznat kao Jančićeva buna. Ustanak je ugušen u krvi i svirepo. Kao i svi srpski sveštenici i monasi i sam iguman Moštanice je bio jedan od pokretača ustanka i kao takav se našao na meti osvete Osmanskog carstva. Ustanak je ugušen 1809. godine, iguman Genadije se krio sa bratstvom oko tri godine da bi tek nakon toga pobegao u Slavoniju pa kod igumana Pajsija u manastir Trnava, blizu Čačka. Veliki zulum je nastupio u tom periodu i odmazde od Turaka nakon gušenja Karađorđevog ustanka. Jedan od viđenih ljudi i junaka Hadži-Prodat je došao uskoro u manastir i sa igumanom Pajsijem i Genadijem odlučio da organizuju otpor i pokušaju spasiti Srbe koji su stradali u osvetama Osmanlija.
Ustanak je buknuo jako brzo, za vođu je pozvan knez Miloš Obrenović koji je odbio da preuzme vođstvo tvrdeći da nije vreme za ustanak. Ubrzo je i sam Miloš krenuo na srpske ustanike pod vođstvom Hadži-Prodata. Nakon bitke vođe pobune beže u Austriju. Turski vezir je obećao knezu Milošu da se neće svetiti za pobunu, pošto su je Srbi sami ugušili.
Osmanlije nisu ispoštovale dogovor i oko 300 viđenijih Srba su pohvatali i mučki likvidirali. Prvi na kolac je nabijen iguman Pajsije za primer kako će se Turski okupatori odnositi prema bilo kakvom vidu pobune kod Srba. Osmanlije su znale da bi se pokorili Srbi da je najpre potrebno uništiti im veru, te su utamničenim igumanu Genadiju, đakonu Avakumu i Stojanu sinu od igumana nudili spas – pod uslovom da se poturče.
Nakon dužeg ubeđivanja Genadije i Stojan su pristali, ali je Avakum kategorički to odbijao. Ubrzo je od oca Genadija postao Mula-Salija, od Stojana- Redžep, dok je Sveti đakon ušao u svetost i srpsku junačku istoriju. Turci, ali i novopoturčeni su nudili đakonu da i on promeni veru, što je on sa gnušanjem odbijao kličući: „Ja sam Srbin – Hristov vojnik!“ Đakona ubrzo izvedoše iz kule Nebojša i sprovedoše ga na stradanje kod tadašnje Stambol kapije, njegove Via Dolorosa-e. Cilj svakog hrišćanina je da bude Hristov vojnik, da se upodobi Gospodu, pa tako i đakon Avakum. Ponosno je nosio svoj kolac na koji će ga nabiti Turci, radujući se ne smrti nego vaskrsenju kao nagradi za mučeničku smrt.
“Nema vere bolje od hrišćanske! /Srb je Hristov, raduje se smrti; /Strašni Božji sud i Turke čeka,/ Pa vi čin’te što je vama drago!/ Skoro ćete i vi dolijati. /Bog je svedok i njegova pravda.”, klicao je mučenik Hristov na svom putu stradanja.
Tada je oko Kalemegdana bila i njegova majka koja je zakukala preklinjući ga da promeni veru i spase sebi život. Kroz suze ga je majka ubeđivala da promeni veru tvrdeći da će mu Bog oprostiti jer to u nevolji čini. Svetitelj joj je odgovorio: „Majko moja na mleku ti hvala! /Al’ ne hvala na nauci takvoj! /Brzo ćeš se obradovat’ sinu! /Dok pred Božje izidemo lice; /Smrt izbavlja od svakijeh beda; /Cvet proletnji tek za zimom ide,/ Blago tome ko ranije umre,/Omanje je i muke i greha,/ Pa što kome Bog i vera dadne, /A još ima braće na svetu“.
Ubrzo je skončao svoj ovozemaljski život i otišao u naručije Gospoda, za kog je i živeo i postradao.
Srpska istorija bi mogla stati na taj prikaz naše golgote mladog đakona nabijenog na kolac, dok pored nega majka nariče, a on kliče: „ Srbin je Hristov, raduje se smrti!“ Rodni kraj Svetog đakona je opet stradao, ali je i ostao Hristov.
Stravični su zločini koje je narod Bosne pretrpeo u Prvom svetskom ratu, a tek u Drugom. „Glas u Rami ču se, plač i ridanje i naricanje mnogo, Rahilja oplakuje decu svoju, i neće da se uteši, jer ih nema,” ove Jevanđelske reči opisuju stradanje dece Kozare, a za mnogima niko nije ni ostao ni da plače. U Potkozarju, rodnoj grudi Svetog đakona Avakuma jecala je kasnije i čuvena Stojanka majka Knežopoljka.
Stradanje Srba se nastavilo, krv mučenika je oblila svaki komad naše zemlje, ali smo ostali istrajni i izabrali smo Carstvo Nebesko umesto ovog ovde. „Srbin je ostao Hristov“ po molitvama Svetog Avakuma.
