Blagosiljaj, dušo moja, Gospoda, i ne zaboravljaj nijedno dobro što ti je učinio. (Psalam 102:2)
Ceo život je ispunjen Božijim dobročinstvom. Ne postoji dan, čas ili trenutak u kojem se naša duša nalazi bez Božje pomoći. Poput sunca koje nikad ne zalazi, Božja dobrota nikada ne prestaje da izliva na nas svoje izdašne darove: „Daješ im, primaju; otvoriš ruku svoju, site se dobra.“ veli Sveti prorok David. (Psalam 103:27–28).
Bilo bi nemoguće nabrojati sve Božje darove koji su nam poslani. Sve dobro je od Boga, sve grešno je od nas samih. Kao što kaže sveti Tihon Zadonski: „Kada Bog ukloni (od vas) ono što je Njegovo, imate samo svoje grehe.“
Podsetimo se jevanđeljskog izveštaja o devetorici nezahvalnih gubavih, koji su zaboravili svog Božanskog Iscelitelja, čim su primili isceljenje Njegovom Svemogućom Rečju.
Takođe često ne želimo da primetimo Božiju dobrotu prema nama, ili bez zahvalnosti zaboravljamo na njih. Ipak, u čitavom našem životu nema dovoljno vremena da se adekvatno zahvalimo našem Stvoritelju, Koji oprašta sve grehe i isceljuje sve bolesti tvoje, Koji izbavlja od groba život tvoj, venčava te dobrotom i milošću;… (Psalam 102, 3-4). Zato nas Jevanđelje i naše pravoslavne bogosluženje pozivaju da svakodnevno prinosimo žrtvu hvale.
Pravi hrišćani smatraju svojim neotplativim dugom da se ugledaju na anđele i da neprestano uzdižu hvalu svom Stvoritelju. Nikakav jaram lišavanja, patnje ili siromaštva nije mogao sprečiti svetitelje, koji su prepoznali Božju dobrotu, da Mu ne pevaju hvale. Takvo blaženo stanje, nešto nedokučivo onima koji su otuđeni od Boga, u njima je iznedrilo bezgraničnu dobrotu Gospodnju, koju su svetitelji duboko osećali u svojim blagodarnim dušama. U njihovim srcima to je uvek bio praznik, ispunjen pashalnom radošću.
„Radosti moja, Hristos Voskrese!“ tako je sveti Serafim Sarovski pozdravio sve, bez obzira na godišnje doba. „Slava Bogu za sve!“ Sveti Jovan Zlatoust je neprestano ponavljao, čak i pred samu smrt, na mučeničkom putu u izgnanstvo.
Blagodarenje Bogu donosi nam obilnu blagodat, štiti nas od greha nezahvalnosti. Kada neko zaboravi dobro koje mu je drugi učinio, njegov odnos nazivamo iskrenom nezahvalnošću. Ipak, mi nismo u stanju da odredimo dubinu sopstvene nezahvalnosti prema našem Sveblagom Bogu. Zaboravljajući na velike Hristove darove i dobrote, jedva jednu desetinu svojih molitava i misli posvećujemo hvali i blagodarenju Bogu. U našim molitvama tražimo više nego što zahvaljujemo, a više se žalimo i tugujemo, nego što smo zadovoljni onim što nam je dato.
Trebalo bi iz temelja da promenimo svoj molitveni život i da ne zaboravimo da treba da veličamo i zahvalimo se našem Stvoritelju što nam je omogućio da vidimo još jedan dan Njegove dobrote. Kad god legnemo u krevet, treba da zahvalimo Bogu za dan koji je prošao, bilo dobar i radostan, ili težak i žalostan, jer sutra Gospod može tugu pretvoriti u radost, samo da verujemo u pomoć Njegovu i da ne budemo malodušni. Uostalom, kroz nevolje koje nas čiste od greha, otvara nam se put ka duhovnoj radosti u Nebeskoj Večnosti.
U Starom zavetu, pravedni Jov je pevao „Blagosloveno ime Gospodnje“ u slavu svog Tvorca, a zbog zavisti đavola lišen svega: porodice koja je propala u ruševinama njegove kuće, svog bogatstva i konačno, zdravlja. Bio je prekriven čirevima od gube, i iz njega je izbijao užasan smrad, ali su njegove usne nastavile da uznose hvalu Bogu. I proslavi Gospod Jova koji Ga uzvisi.
Dakle, zahvaljujte svagda za sve Bogu i Ocu u ime Gospoda našega Isusa Hrista. (Ef. 5:19) Na svemu zahvaljujte; jer je ovo volja Božija za vas u Hristu Isusu. (1. Sol. 5:18).
Protojerej Viktor Potapov
