Tabinska ikona Bogorodice zauzima posebno mesto u srcima vernika širom Baškortostana, Orenburške, Samarske i Čeljabinske oblasti, kao i nekim regionima Kazahstana. Ova sveta ikona, poreklom iz perioda od 10. do 13. veka, svojom tajanstvenošću i čudotvornim svojstvima pruža nadu i utehu. Iako je poreklom iz drevnih vremena, njeno prvo pojavljivanje u narodu dogodilo se tek u 16. veku, u Baškortostanu, u blizini Isposnice Vaznesenja. Upravo ovde počinje legenda koja će obeležiti ne samo istoriju ovog regiona, već i duhovni život mnogih hrišćana.
Prema predanju, jedne večeri jerođakon Amvrosije, prolazeći pored slanog izvora, čuo je glas koji ga je pozivao da uzme ikonu. U početku, smatrajući ovo iskušenjem, odlučio je da ignoriše poziv. Međutim, nakon što je glas čuo i treći put, pogledao je oko sebe i ugledao ikonu Bogorodice kako stoji na velikom kamenu. Tog trenutka, za njega je bilo jasno da je pred njim čudo. Ikona je doneta u manastir, ali njeno čudesno svojstvo se nastavilo – svaki put kada bi je postavili u hram, sledećeg jutra nalazili su je na istom mestu pored izvora.
Ovo misteriozno ponašanje ikone nije ostavilo ravnodušne vernike, već je probudilo još dublju posvećenost i poštovanje. U znak poštovanja prema čudesnom događaju, monasi su sagradili kapelu na mestu gde se ikona pojavljivala, a njeno putovanje kroz vekove nastavilo se ispunjeno mnogim čudima i isceljenjima. Mesto gde se ikona pojavila postalo je svetilište, koje je privlačilo mnoge hodočasnike, kao i duhovne starešine poput arhiepiskopa Kazanskog Hermogena, budućeg patrijarha.
Drugo veliko pojavljivanje Tabinske ikone dogodilo se u 18. veku, kada su trojica Baškira, pokušavajući da unište ikonu, oslepela, ali su čudesno izlečena nakon molitve i umivanja na svetom izvoru. Ovaj događaj još jednom je potvrdio čudotvornost ikone, koja je nastavila da bude čuvena po isceljenjima i duhovnoj snazi. Čudo isceljenja slepih pastira pretvorilo je izvor u svetilište, a ikona je postala simbol pomirenja, pokajanja i Božje milosti.
Tokom vremena, Tabinska ikona se često koristila u litijama i nosila po gradovima koji su tražili zaštitu od bolesti i nevolja. Posebno je postala poznata po svojoj ulozi tokom epidemije kolere u 19. veku. Kada je ikona doneta u Sterlitamak i obavljen svečani moleban, epidemija se postepeno povukla, što je ostavilo neizbrisiv trag u verskom životu naroda.
Međutim, u burnom 20. veku, ikona je nestala tokom transporta u Peking. Njena sudbina i danas ostaje nepoznanica, ali to nije sprečilo vernike da nastave da je poštuju i da tragaju za njom. Danas, iako originalna ikona nije pronađena, kopije Tabinske ikone nastavljaju da putuju po svetu, noseći sa sobom blagoslov Majke Božije i podsećajući nas na čuda koja Bog čini u životima onih koji mu se predaju u veri.
Ikona, sa svojim tajanstvenim, tamnim licem i posebnim ikonografskim elementima, uvek je izazivala pažnju ne samo zbog svoje istorijske i duhovne vrednosti, već i zbog svoje estetske osobenosti. Lice Bogorodice na ikoni gotovo se stapa sa likom Bogomladenca, kao da simbolizuje neraskidivu vezu između majke i deteta, između neba i zemlje, ali i bratsku povezanost Srba i Rusa kao naroda Hristovog.
Tabinska ikona i dalje živi u srcima vernika, kao večiti simbol milosti i pomoći Bogorodice, koja i danas stoji kao čuvar vere i svetlost za sve koji traže spasenje i utehu u Bogu. Tabinska ikona Presvete Bogorodice, svojim prisustvom i svojim tajinstvenim putovanjem kroz vekove i narode, upravo je takav svedok ove večne istine.
Vekovi su prohujali nad tim svetim obrazom, kao što vetar raznese prašinu nad poljima, ali ona, ta ikona, neprestano je ostajala kao neugasivi plamen u srcima verujućih. I tako, kroz vekove, ikona je bila kao lađa koja plovi morima ljudskih duša. Mesta je menjala, ali uvek se vraćala tamo gde je bila potrebna. Od grada do grada, od crkve do manastira, ona je prolazila kao hodočasnik koji traži svoju konačnu luku, a ustvari — svoju luku je ostavljala u svakom srcu koje je prihvatilo njenu molitvenu blagodat.
Nebojša Lazić, teolog
