Табинска икона Богородице заузима посебно место у срцима верника широм Башкортостана, Оренбуршке, Самарске и Чељабинске области, као и неким регионима Казахстана. Ова света икона, пореклом из периода од 10. до 13. века, својом тајанственошћу и чудотворним својствима пружа наду и утеху. Иако је пореклом из древних времена, њено прво појављивање у народу догодило се тек у 16. веку, у Башкортостану, у близини Испоснице Вазнесења. Управо овде почиње легенда која ће обележити не само историју овог региона, већ и духовни живот многих хришћана.
Према предању, једне вечери јерођакон Амвросије, пролазећи поред сланог извора, чуо је глас који га је позивао да узме икону. У почетку, сматрајући ово искушењем, одлучио је да игнорише позив. Међутим, након што је глас чуо и трећи пут, погледао је око себе и угледао икону Богородице како стоји на великом камену. Тог тренутка, за њега је било јасно да је пред њим чудо. Икона је донета у манастир, али њено чудесно својство се наставило – сваки пут када би је поставили у храм, следећег јутра налазили су је на истом месту поред извора.
Ово мистериозно понашање иконе није оставило равнодушне вернике, већ је пробудило још дубљу посвећеност и поштовање. У знак поштовања према чудесном догађају, монаси су саградили капелу на месту где се икона појављивала, а њено путовање кроз векове наставило се испуњено многим чудима и исцељењима. Место где се икона појавила постало је светилиште, које је привлачило многе ходочаснике, као и духовне старешине попут архиепископа Казанског Хермогена, будућег патријарха.
Друго велико појављивање Табинске иконе догодило се у 18. веку, када су тројица Башкира, покушавајући да униште икону, ослепела, али су чудесно излечена након молитве и умивања на светом извору. Овај догађај још једном је потврдио чудотворност иконе, која је наставила да буде чувена по исцељењима и духовној снази. Чудо исцељења слепих пастира претворило је извор у светилиште, а икона је постала симбол помирења, покајања и Божје милости.
Током времена, Табинска икона се често користила у литијама и носила по градовима који су тражили заштиту од болести и невоља. Посебно је постала позната по својој улози током епидемије колере у 19. веку. Када је икона донета у Стерлитамак и обављен свечани молебан, епидемија се постепено повукла, што је оставило неизбрисив траг у верском животу народа.
Међутим, у бурном 20. веку, икона је нестала током транспорта у Пекинг. Њена судбина и данас остаје непознаница, али то није спречило вернике да наставе да је поштују и да трагају за њом. Данас, иако оригинална икона није пронађена, копије Табинске иконе настављају да путују по свету, носећи са собом благослов Мајке Божије и подсећајући нас на чуда која Бог чини у животима оних који му се предају у вери.
Икона, са својим тајанственим, тамним лицем и посебним иконографским елементима, увек је изазивала пажњу не само због своје историјске и духовне вредности, већ и због своје естетске особености. Лице Богородице на икони готово се стапа са ликом Богомладенца, као да симболизује нераскидиву везу између мајке и детета, између неба и земље, али и братску повезаност Срба и Руса као народа Христовог.
Табинска икона и даље живи у срцима верника, као вечити симбол милости и помоћи Богородице, која и данас стоји као чувар вере и светлост за све који траже спасење и утеху у Богу. Табинска икона Пресвете Богородице, својим присуством и својим тајинственим путовањем кроз векове и народе, управо је такав сведок ове вечне истине.
Векови су прохујали над тим светим образом, као што ветар разнесе прашину над пољима, али она, та икона, непрестано је остајала као неугасиви пламен у срцима верујућих. И тако, кроз векове, икона је била као лађа која плови морима људских душа. Места је мењала, али увек се враћала тамо где је била потребна. Од града до града, од цркве до манастира, она је пролазила као ходочасник који тражи своју коначну луку, а уствари — своју луку је остављала у сваком срцу које је прихватило њену молитвену благодат.
Небојша Лазић, теолог
