Treći proces ka dedolarizaciji je u pogledu kreditiranja u svetu. Danas je najveći deo duga svih na svetu u dolarima. Ali, kako države koje su izvan Zapada po prvi put u poslednjih 250 godina imaju sopstvena slobodna sredstva za investiranje u obimu koji je sasvim dovoljan za ukupan razvoj nerazvijenih i zemalja u razvoju, te će se i krediti (to se već uveliko događa) ubuduće primarno davati u drugim valutama, ili će se omogućavati njihova otplata u drugim valutama, a ne u dolaru (i evru, naravno).
Kako bez dominacije dolara privreda SAD uopšte ne može da ima bilo kakav rast na postojećoj strukturi, to je za njih od najveće važnosti da se ovaj proces dedolarizacije uspori.
Jedini realni način da se to postigne je da se uništi evro, kao trenutno druga po snazi valuta u svetu, zbog toga što je finansijska struktura koja podržava evro takođe zapadna. Te zato, kada ne bi bilo evra, gotovo sve svetske pozicije koje je zauzimao evro prelile bi se ka dolaru.
Nemački interes
Evro i koncept evrozone imaju značajna ograničenja i realno nisu dobar model za održavanje konkurentnih sposobnosti Nemačke u odnosu na glavne konkurente u svetskoj trgovini – a to su SAD, Kina i Japan. O tome je već pisano (i sam sam razmatrao to pitanje), pa to sada neću detaljnije obrazlagati.
Za Nemačku je koncept evrozone imao smisla dok je monetarna politika odgovarala uglavnom nemačkoj privredi, dok je Nemačka mogla da vaninstitucionalnim merama i komplikovanim birokratskim procedurama drži tržište evrozone bitno zatvorenim za konkurenciju izvan EU i dok su tzv. „pristupni fondovi” omogućavali da se dodatno prikriveno subvencioniše nemačka privreda u većem obimu.
Danas je evrzona više teret nego prednost za Nemačku. Odvojenost odlučivanja u monetarnoj sferi (evrozona) i fiskalnoj politicii koja uglavnom i dalje na nivou Nemačke (i drugih članica, naravno) čini sposobnost pravovremenih odluka manje verovatnim u Nemačkoj u odnosu na Kinu, Japan i SAD kod kojih je sve „u jednoj ruci” i u veoma pojednostavljenim i pravno nesumnjivim procedurama.
Sve to u kriznim vremenima investitore upućuje na plasman sredstava izvan Nemačke. Pri tome, zbog naglo povećanog značaja Kine nakon prekidanja odnosa sa Rusijom, Nemačka više ni približno ne može da drži tržište evrozone (faktički) manje dostupnim konkurentima. Ako moraju da puste Kinu, a moraju zbog straha od uzvratnih mera Kine koje bi ih bacile na kolena, kako da to isto ne dozvole SAD i Japanu, ali i Indiji. A prošlo je i vreme mogućeg štampanja para.
Alternativa za Nemačku je i nastala pre 10-ak godina na ideji napuštanja evrozone. Tada je imala podršku od oko dva odsto građana. A danas je jedino pitanje da li je pojedinačno to najjača partija u Nemačkoj, ili je druga po snazi.
Francuski interes
Najčešće se argumentuje da je izlazak iz evrozone veoma rizičan, da je strah od tereta dugova najveći kohezioni faktor evrozone i tome slično. Međutim, šta ako nema evra? Ako nema evra, nema ni dugova.
Naime, dugovi država evrozone su u lavovskom delu izraženi u evrima. Uz to, značajan deo tih dugova je u rukama same Evropske centralne banke.
Kristin Lagard, predsednica Evropske centralne banke (ECB), potpisuje se na maketi novčanice od 20 evra, 27. novembar 2019. (Foto: EPA-EFE/Armando Babani)
Ako ne bi bilo evra, onda bi se dugovi prema ECB kao poveriocu bukvalno obrisali, a sa poveriocima koji imaju potraživanje u, sad više nepostojećoj valuti, pregovori o smanjenju duga uz ubrzanu otplatu bili bi veoma jednostavni.
Diskont za isplatu tih dugova bi bio ogroman. U najgorem slučaju, Francuska kupi za francuski franak evro od svih koji žele da ga se otarase i isplati obveznice u evrima. Plati punu cenu obveznice, ali sam evro kupi po diskontnoj ceni, odnosno, štampanjem svog franka.
Realan scenario
Finansijski je nemoguće napustiti evrozonu ako to radi jedna država. Osim Nemačke koja bi to mogla i sama.
Zato Grčka svojevremeno i nije imala šanse i zato se Janisu Varufakisu samo priviđalo da je to moguće.
Ali ako se Francuska (zbog dugova) i Nemačka (zbog usklađivanja ekonomskih politika, a i zbog dugova) dogovore da jednovremeno napuste evrozonu, onda nikakve opasnosti nema. Jer nema evrozone/evra bez Francuske i Nemačke.
Takav dogovor bio bi jedino ingeniozno rešenje za te ekonomije koje mogu brzo da sprovedu.
To, naravno, neće učiniti političke garniture koje su se zaklinjale u evrozonu, ali nove garniture, a i u Francuskoj i u Nemačkoj te nove snage uveliko kucaju na vrata preuzimanja vlasti, to i mogu i žele.
Šta mislite, sa kakvim oduševljenjem bi takvu odluku dočekale takođe bankrotirane Italija, Španija, Grčka i Portugal! U problemu bi bili poverioci, a ne dužnici.
Kada tome dodamo i interes SAD da evro nestane, onda je mnogo verovatnije da će se to i dogoditi, nego da će evro opstati.
Naravno, sve ovo je samo u poverenju, među nama. Dok nam 2026. godine sa Zapada ne potvrde da je evro stvarno u problemu.
Branko Pavlović
RT Balkan
