Droga i narkomanija su prema mnogim pokazateljima među najvećim problemima današnjice i predstavljaju najveći izazov za društvo, ali i za pravni sistem. Krivična dela koja su povezana sa zloupotrebom narkotika, jedna su od najučestalijih u celokupnoj društvenoj strukturi.
Droga je prisutna na skoro svakom mestu, a poslednja istraživanja u Srbiji pokazuju da svaki sedmi srednjoškolac prodaje drogu. Dakle, veliki broj ne samo da su zavisnici, nego su i oni koji „diluju“ drogu iz razloga da bi do nje lakše došli, jer ona košta, a vremenom količine koje se konzumiraju, postaju sve veće.
U grupi ljudi od 19 do 30 godina se beleži porast konzumenata
Nažalost, ovo je grupa ljudi u kojoj se beleži porast konzumacije, zloupotrebe i prodaje opojnih supstanci i to je grupa na kojoj treba da bude fokus u budućnosti, izuzev grupe maloletnika od 4 do 6 razreda osnovne škole koji već imaju niz edukacija na ovu temu. U uzrasnoj grupi o kojoj govorimo se beleži najveći skok, a ti ljudi bi trebali da budu radno sposobni, proaktivni i uzdanica ovog društva.
Šta je uzrok? Sociolozi kažu da nema razlike u zrelosti onih koji su životne dobi do osamnaeste godine i onih koji su navršili dvadeset i jednu godinu. Često ta fiziološka zrelost nije praćena emocionalnom zrelošću i oni nažalost ne odolevaju lako izazovu, a smatramo ih odraslima i onima koji mogu samostalno da donose odluke, te da im nije potrebna podrška kao i ovoj uzrasnoj grupi do osmnaeste godine.
Ovo je problem koji se ne može rešavati ni isključivo pravnim putem, jer je ovo pre svega psihološki, sociološki i medicinski problem. I dok ovi problemi ne budu razmatrani sa multidisciplinarnog aspekta, nećemo imati adekvatno rešenje.
Sociološki i psihološki aspekti narkomanije
Poslednje dve decenije sve se više govori o porastu zloupotrebe droga kako u svetu tako i kod nas. Poseban akcenat se stavlja na pojavu zloupotrebe droga kod mladih ljudi, koja zbog svojih osobenosti zahtijeva specifičan stručni i društveni pristup.
Za razliku od ranijih zavisnika koji su predstavljali „stariju populaciju“, usmerenu obično na zloupotrebu jedne vrste droge (morfijum, kokain), mladi zavisnici danas pokazuju izrazitu tendenciju ka politoksikomaniji (zloupotreba više droga istovremeno).
Upotreba droga poznata je odavno. Droge i njihovi efekti su predstavljali jedan od odgovora na pitanje kako se život može učiniti lepšim, kako izbeći bol i frustracije.
Definicija zavisnosti svodi se na sledeće kriterijume:
– postojanje nesavladive želje koja primorava osobu da nastavi sa uzimanjem droge i da istu pribavi po svaku cijenu
– stalno povećanje uzimanja određene količine droge (izmena tolerancije)
– postojanje psihičke i fizičke zavisnosti, – svako lišavanje od droge dovodi zavisnike u stanje telesnih i psihičkih patnji.
Psihička zavisnost – habituacija – karakteriše sve oblike zloupotrebe droga. Ona se definiše kao jaka emotivna i mentalna potreba da se uzme droga, bilo da se vreme postigne zadovoljstvo, bilo da se izbjegnu neprijatnosti zbog lišavanja od droge.
Fizička zavisnost se definiše kao stanje adaptacije na drogu, a iskazuje se kroz karakteristične fiziološke poremećaje, kada se prekine sa uzimanjem droge.
Zavisnost je hronična i recidivirajuća bolest progresivnog toka koja ako se ne leči, završava sa predvidljivo negativnim ishodom. Zavisnici su osobe koje su doživotno izgubile sposobnost sporadičnog drogiranja.
Sa stanovišta socijalnih teorija, osobe pribegavaju uzimanju droge usled pritiska iz socijalnog okruženja, odnosno kao odgovor na socijalne promene u savremenom društvu sa kojima se ne mogu izboriti. Tako, na primer, jedna socijalna teorija objašnjava narkomaniju među mladima kao specifičan izraz nedozvoljavanja da se ide napred u našoj aktuelnoj socijalnoj klimi – povlačenje iz sistema kroz drogu.
Iz nekih istorijskih podataka se može zaključiti da su i ranije postojale periodične krize, koje su bile povezane sa ekonomskim i socijalnim razvojem društvene zajednice. Tako da se masovna upotreba psihoaktivnih supstanci poklapa sa periodima nestabilnosti, nemira, gubitka moralnog kodeksa i ustaljenih društvenih vrednosti. Pod takvim okolnostima, jedan broj ljudi se okreće bekstvu iz realnosti, sa kojom nema snage da se suoči i na konstruktivan način.
Tradicionalni sistem vrednosti ne uklapa se u današnji način života. Novi vrednosni sistem insistira na radu, kompetenciji, koja je često surova. Novac je nažalost, postao sve. Tako kod mladih ljudi nastaju osjećaji nepravde i ne zadovoljstva. Sociolozi veruju da je na odraslima odgovornost za vaspitanje mladih.
Alarmantno širenje narkomanije
Narkomanija se širi u svim zemljama sveta pa i naša zemlja nije poštedena ove pojave. Drogu najviše koriste mladi uzrasta između 14 i 25 godina. Uzimaju je iz znatiželje, dosade, potištenosti, želje za avanturom, slabosti da odbiju ponuđenu drogu kao i zbog nedostatka čvršće veze s porodicom.
Drogu još uvek shvataju kao dobru zabavu, bežanje u nestvarni svet, čak i kao modu ili ulaznicu u svet odraslih. Većina mladih ljudi, ipak, ne uzima drogu. Manji broj će posle prvog uzimanja to ponoviti nekoliko puta i njima preti opasnost da postanu zavisnici. Najučestalija droga koju koriste mladi na našem ilegalnom tržištu su proizvodi indijske konoplje – marihuana, hašiš i hašišovo ulje.
Prema procenama Zavoda za bolesti zavisnosti, u Beogradu živi oko 35 000 narkomana. Pretpostavlja se da u čitavoj Srbiji ima oko 80 000 zavisnika od droge. Iako zvaničnih podataka nema, stručnjaci sve češće tvrde da je oko 60 odsto mladih, najviše srednjoškolaca, u kontaktu sa drogom. Zanimljivo je da se poslednjih godina izmenila socijalna struktura narkomana. Pre desetak godina oni su pripadali višim socijalnim slojevima. Sada ih je najviše iz srednjeg i nižeg sloja. Takođe se pokazalo da najčešće nema istorije uzimanja droge u porodici, nema učestalih primera da momak/devojka uzimaju drogu, niti da to čine bliski prijatelji.
Medicinski aspekti narkomanije
U pokušajima da se nađe objašnjenje za nastanak zavisnosti, postoji više različitih stanovišta:
Genetički i biološki pristup
Smatra se da poremećaj u metaboličkom funkcionisanju organizma može biti osnova za nastanak zavisnosti. Telo proizvodi vlastiti opijat „endorfin“, a njegov deficit dovodi do veće osetljivosti na bol. Novija istraživanja pokazuju da su ljudi s manjkom endorfina skloni aktivnostima koje jače pobuđuju centralni nervni sistem, aktivnostima koje donose svojevrsno uzbuđenje, na primer, kockanje. Iz tog razloga bi ti ljudi mogli biti skloni i uzimanju droge.
Teorijski pristup uslovljavanja
Ljudi imaju tendenciju da ponavljaju aktivnosti koje su im bile prijatne ili su na neki način bile nagrađene. Ritual uzimanja droge može se sagledavati kao svojevrsna nagrada, zbog čega se teži ponavljanju toga postupka. Znaci vezani za uzimanje droge mogu izazvati efekte kao i sama droga. Mnogi eksperimenti dokazuju da njeno delovanje zavisi od celokupnog iskustva pojedinca i okruženja. Na primer, neka očekivanja o učincima droge se najverovatnije usvajaju pre početka konzumiranja i mi pamtimo kako je neka droga pomogla nekome da se bolje oseća i kada sami probamo to isto i mi osećamo iako stvarno delovanje droge s time zaista nema veze (placebo efekat). Povezanost između očekivanja i učinka droge na svest, pokazuje da viši mentalni procesi mogu uticati na sve aspekte ponašanja, uključujući i one pod uticajem hemijskih supstanci.
Teorije adaptacije
Zavisnost se može tumačiti i kao naučeno ponašanje koje olakšava prilagođavanje pojedinca konkretnoj socijalnoj sredini. Želja da se bude prihvaćen u svojoj okolini može se ostvariti na prihvatljiv ili neprihvatljiv način. Dva bitna psihosocijalna činitelja koji u detinjstvu i mladosti mogu otežavati proces adaptacije su socijalna nekompetentnost i agresivnost. Ti činioci mogu biti uzroki, ali i posledice socijalne izolovanosti. Osobito agresivni pojedinci nisu popularni u krugu svojih vršnjaka, ali ni u svojih nastavnika i porodicama, što može uticati na gubitak samopouzdanja, učenje, na ponašanje. Kako okolina uglavnom deluje represivno, beg u drogu se čini kao jedino olakšanje. Mladi nastoje odložiti proces odrastanja i rešavanja situacija kojima nisu dorasli ili se smatraju nekompetentnima.
Biopsihosocijalni pristup
Stres može povećati verovatnoću zloupotrebe droge, pogotovo ako se od nas traži više nego što možemo učiniti ili pružiti, i kada smo izloženi nekoj pretnji usmerenoj na vlastitu sigurnost. Hoćemo li neku situaciju, problem ili slično doživeti kao izazov kome se možemo odupreti ili kao pretnju ličnoj sigurnosti, utiču biološki činioci – odnose se na saznanje da na različite pojedince stimulusi različitog intenziteta različito deluju. Ovaj pristup nastoji da sintetizuje biološku komponentu i razumevanje uslova u kojima pojedinac živi, kao njegovih osobina koje mogu uticati na mogućnost korišćenja droga.
Kriza identiteta kao ulazak u bolesti zavisnosti
Može li se postaviti pitanje koja su to skretanja u razvoju identiteta koja su rizik za ulazak u bolest zavisnosti? Mladi ljudi u poslednje vreme su izloženi masovnim udarima na identitet: deformiše se radoznalost, mladalački „novatorski“ duh, poštovanje humanih vrednosti, hrabrost, bliskost, usamljenost, poslušnost se u potpunosti odbacuje jer se brka sa pokornošću, nesposobnost za odgovornost za sopstveni život se maskira manipulativnošću, itd.
Široko rasprostranjena pojava među mladima koja je i podsticana nekim oblicima „kultura“ i „subkultura“ ali i celokupnim savremenim načinom života je tzv. glad za senzacijama ili čulna glad. To je strašna potraga za novim čulnim iskustvima i žudnja za fizički i socijalno rizičnim ponašanjima usmerenim ka neobičnim doživljajima. Ova odlika je već devijacija u izgradnji identiteta i predstavlja veliki rizik za produbljivanje poremećaja. Treba razlikovati ovu glad od zdrave radoznalosti koja postavlja granice, koja sadrži odgovornost, nema prisilu i uznemireno bežanje od samog sebe u svet intenzivnih stimulusa.
Drugi, ozbiljniji znak poremećaja identiteta, tesno povezan sa rizikom bolesti zavisnosti je osećanje koje se često naziva usamljenošću ili dosadom, na šta se mladi žale i što često navode kao povod za probanje psihoaktivnih supstanci. To je osećanje opisao jedan od savremenih stručnjaka koji se bavi problemima identiteta, Salman Aktar: „Osećanje praznine kao šupljine. Čudna umrtvljenost unutrašnjeg emocionalnog iskustva. Osećanje sebe počinje da se kruni, odronjava. Prisilno druženje, pojave prevelikog unošenja hrane, pijenje alkohola, uzimanje droga, impulsivni seksualni kontakti, provokativno ponašanje – služe kao neophodna sredstva za „punjenje energijom“. Osećanje praznine se razlikuje od usamljenosti koja je bolna čežnja za nekim ili nečim što savest ne dozvoljava ili je nedostupno u realnosti. Unutrašnji svet, iako tužan, ispunjen je slikama i živim emocijama. Praznina, sa odsustvom čežnje je duboko uznemirujuće i dehumanizujuće iskustvo“.
U srednjim školama droga je postala svakodnevnica i sa njom tek počinje borba. Nije retkost da, prema rečima prosvetnih radnika, učenici prisustvuju nastavi pod dejstvom droge. Na odmorima između časova dosta se puši, neki duvan, neki marihuanu. Kada se deci postavi pitanje o njihovom privatnom i porodičnom životu, često se čuje da su roditelji prezauzeti, po ceo dan nisu kod kuće.
S druge strane, imamo i drugu krajnost – prezaštićeno dete. Većina te dece nema organizovano slobodno vreme, a osim odlaska u školu gotovo i da nemaju fiksiranih obaveza, ne bave se sportom, ne čitaju, a to ostavlja veliki, prazan prostor u koji se onda droga lako uklopi. To se pokazuje kao nedovoljno uspešan recept za stabilan razvojni put mladih. Decu treba voleti, ali treba imati i zahteve prema njima, treba im davati obaveze u kući, ne samo novac i materijalne stvari nego prevashodno emocije.
Šta treba učiniti da bi se narkomanija sprečila?
Neophodno je poboljšati opšti standard društva i socijalnu sigurnost, eliminisati osećaj beznađa i rezignacije kod mladih stvaranjem realnih društvenih perspektiva/ posao, rešavanje stambenih problema i dr./ uočiti predisponirane, psihički labilne adolescente i brinuti posebno o njima, učiniti dostupnim različite vidove formalne i neformalne pomoći/ savjetovališta, pomoći svim porodicama u kojima je nivo disfunkcionalnosti zabrinjavajuće visok, obezbediti alternativne vidove angažovanja mladih kroz sport, konstruktivno korišćenje slobodnog vremena – sekcije i klubovi u školi, pokret izviđača itd. U suštini, bitno je promovisati zdrave stilove života.
Problem narkomanije kao jedno od najvećih zala našeg vremena, nije samo problem pojedinca i porodice, već čitavog društva. Ako joj se kao društvo odlučnije suprostavimo imaćemo više izgleda da je stavimo pod kontrolu, ali je nikada nećemo potpuno iskoreniti.
Kod izrazito mladih osoba, najbitnije je preventivno dejstvovati i pomoći im u izgradnji sopstvenih stavova prema životu, i svim raspoloživim sredstvima uticati na formiranje odgovarajućeg sistema vriednosti, pogotovo u periodu adolescencije.
Što se tiče pomoći već formiranim zavisnicima, vidovi lečenja u današnje vreme su brojni. Njihova psihološka zavisnost, nesigurnost i nesposobnost da se prihvati realnost su centralni problemi. Put lečenja narkomana je nepredvidiv i krajnje neizvestan, jer apsolutna potvrda da se vraćanje drogi neće ponoviti ne postoji. Integracija zavisnika u društvo i njihovo ponovno osposobljavanje za život je proces, za koji je potrebno vreme, kao i učešće porodice, prijatelja i stručnih službi.
