Kneginja Milica, potomak velikog župana Stefana Nemanje i udata za kneza Lazara, ostaje upamćena kao jedna od najznačajnijih figura u srpskoj istoriji. Rođena u srcu srednjovekovne Srbije, Milica je bila svedok i aktivni učesnik u dramatičnim događajima koji su oblikovali njeno vreme. Posle smrti svog supruga na Kosovu 1389. godine, Milica je preuzela ulogu regenta za svoje maloletne sinove i pokazala izuzetne diplomatske sposobnosti upravljajući zemljom u teškim vremenima. Njena mudrost i diplomatija bile su od ključnog značaja za održavanje srpske državnosti u periodu nakon Kosovske bitke, kada je uspostavila savez sa Osmanlijama da bi zaštitila zemlju od daljih napada. Kao rođaka cara Dušana, često je boravila na njegovom dvoru, gde su je car Dušan i carica Jelena bolje upoznali, zavoleli je i, uz saglasnost roditelja, u nepoznato doba doveli na carski dvor. . Tamo je upoznala i zavolela kneza Lazara Hrebeljanovića, tada službenika carskog dvora, za koga se udala 1353. godine, po blagoslovu cara Dušana i carice Jelene.
Cena koju je srpska kneginja platila za saveze radi mira bila je prevelika. Pored vazalnog odnosa Srbije prema Turskoj, to je značilo i veliku ličnu žrtvu. Svoju najmlađu kćer Oliveru udala je za turskog sultana Bajazita 1390. godine.
Prema jednoj legendi: „Predstavnici turskog dvora razapeli su šatore na Bagdali, čekajući da kneginja Milica odluči da li da pošalje svoju najmlađu ćerku Oliveru u Carigrad, jer je sultan Bajazit želeo da je oženi. U dilemi između dostojanstva njene porodice i sudbine zemlje odlučeno je da će narod bar nakratko biti pošteđen novih opasnosti od Turaka i teška srca se slažu da se Olivera uda za sultana Bajazita, najstarijeg sina sultana Murata, koji je bio ubio Miloš Obilić na Kosovu.“ Narodno predanje kaže da je to posle Kosova bio najtragičniji dan u Srbiji, jer je ceo narod sa suzama ispratio izvanredno lepu Oliveru na putu za Carigrad.
Milicija je preuzela vazalne obaveze i priznala vrhovnu vlast Turske. Osim toga, obećala je da će platiti danak, obezbediti pomoćnu vojsku u slučaju potrebe i dozvolila je turskoj vojsci da uđe u Golubac i druge pogranične gradove, što je zauzvrat pomoglo Srbiji da protera Mađare. Ona je pažljivo i mudro upravljala Srbijom sve dok njen sin despot Stefan Lazarević nije postao punoletan 1393. godine. Srbija je išla napred. Nakon što je Stefan preuzeo vlast, Milica se povukla i dvorsku odeždu zamenila monaškom odorom. Uzela je ime Efrosinija, odnosno Evgenija, prema nekim izvorima, takođe Jevgenija. Bez obzira na to, njena umešanost u državne poslove se i dalje osećala.
Uspela je da smiri i strasti između zaraćene braće Vuka i Stefana koji su se sukobili oko zemlje Brankovića na Kosovu. Međutim, mir je trajao dok je bila živa, odmah posle njene smrti Vuk je ojačao, napustio dvor i otišao kod Sulejmana.
Svojom vladavinom, potezima, posebno diplomatskim posle Kosovske bitke, Milica je uznela u nebo tragičnu pogibiju kneza Lazara i obezbedila im besmrtnost. Lazar je, inače, prvi svetovnjak van vladarske porodice Nemanjića proglašen za sveca.
Milica je vladala kao namesnik Kneževine Srbije od 1389. godine do punoletstva njenog sina Stefana 1393. godine. Pored svoje lične tragedije, bila je zaslužna za srpski narod, dalju sudbinu Srbije i svoje dece koja su bila maloletna. Stefan je imao oko 13 godina, Vuk je bio još mlađi, a Olivera oko 14 godina. Suočena sa slomom države, pored materinstva, posvetila se i državnim poslovima, u čemu se pokazala kao mudar strateg i diplomata.
Kao vladarka, Milica je bila poznata po svojoj podršci umetnosti i kulturi, ali i po svojoj dubokoj veri. Posle smrti kneza Lazara, ona je prenela njegove mošti u manastir Ravanicu, što je doprinelo učvršćivanju njegovog kulta i utvrđivanju identiteta srpskog naroda. Milica je takođe osnovala manastir Ljubostinju, gde se zamonašila pod imenom Evgenija, nastavljajući svoj život u molitvi i pokori.
Njeno nasleđe živi i danas, ne samo u istorijskim zapisima, već i u narodnom pamćenju, gde je ostala zapamćena kao mudra i pravedna vladarka, koja je svojim delovanjem utrla put budućim pokolenjima.
Njena podrška umetnosti i kulturi bila je od izuzetnog značaja za očuvanje i razvoj srpskog identiteta, posebno u periodu posle Kosovske bitke. Milica je bila pokroviteljka mnogih umetnika i pisaca, a njen doprinos je vidljiv u brojnim manastirima i crkvama koje su ukrašene freskama i ikonama iz tog vremena.
Osim toga, kneginja Milica je bila i sama autorka, što je dodatno potvrđuje njen uticaj na književnost i obrazovanje. Njena dela i danas se izučavaju kao važan deo srpske književne baštine. Pod njenim pokroviteljstvom, srpska književnost je procvetala, a njen uticaj je omogućio da se dela srpskih autora čuvaju i prenose na buduće generacije.
Milica je takođe imala važnu ulogu u obrazovanju svojih sinova i kćeri, obezbeđujući im pristup najboljem obrazovanju koje je bilo dostupno u to vreme. Ona je bila svesna značaja obrazovanja za vladanje i upravljanje državom, što je dovelo do toga da njeni potomci budu obrazovani i sposobni vladari.
Kneginja Milica je takođe bila odgovorna za osnivanje i obnovu mnogih manastira, koji su bili centri kulture i obrazovanja. Manastir Ljubostinja, koji je ona osnovala, postao je mesto gde su se čuvala književna dela i gde su se obrazovali monasi i sveštenici. Ovi manastiri su bili mesta gde su se prepisivale knjige i gde su se razvijali književnost i nauka.
Kroz svoje diplomatske veštine, Milica je uspela da učvrsti položaj srpske države i kulture u tada turbulentnom periodu. Njen uticaj na kulturu i obrazovanje je bio trajan i dubok, i njeno nasleđe se i danas oseća u srpskoj kulturi i obrazovanju.
