Миодраг Петровић је био српски сликар. Рођен је у Дубравици код Пожаревца 12. септембра 1888. године. Умро је у Београду 10. фебруара 1950. године.
Био је председник Друштва српских уметника „Лада“, председник Удружења ликовних уметника и председник Удружења сликара и вајара ратника 1912-1918 године.
Први утицаји и сликарска школа
Прве поуке из цртања и сликања добио је од Ђорђа Крстића у Првој београдској гимназији. Сликарско школовање започиње 1906. у Уметничко-занатској школи Ристе Вукановића, где су му наставници били Марко Мурат, Ђорђе Јовановић и Драгутин Инкиостри-Медењак. Прикључује се Инкиостријевој групи као сарадник у декорисању Народног позоришта, Коларчеве задужбине, Министарства просвете, кући Јована Цвијића и др.
Студије у Минхену и ратни период
У периоду 1911 – 1912. похађа Академију ликовних уметности у Минхену (у класи проф. Карла Мара), али прекида студије због учешћа у балканским ратовима као борац и сликар Прве армије. Студије завршава 1914. непосредно пред почетак Првог светског рата.
Прво искуство у рату и боравак у Африци
После повлачења преко Албаније учествује у борбама на Солунском фронту у склопу VIII Пешадијског пука Дунавске дивизије. Због болести маларије пребачен је у болницу у Солун, а потом у Сиди Абдалах у Тунису.
Ту слика портрете француских лекара, болничарки, болесника, домородаца, као и иконстас за цркву при болници и декорацију завесе за војничко позориште. Крајем 1917. прелази у логор за рековалесценте у месту Лазуаз крај Бизерте, где у друштву других ратних сликара ради портрете и кулисе за војничко позориште.
У Лазуазу је приредио и две самосталне изложбе у корист француског Црвеног крста и урадио иконе на српском војничком гробљу у Бизерти, чији се делови данас налазе у цркви Ружици на Калемегдану.
Образовање у Паризу и повратак у Београд
У Алжиру похађа Ecolé des Beaux Arts, да би крајем 1918. прешао у Париз, где је учио сликарство у атељеу Л. Симона и излагао у париском Салону. У Београд се вратио 1920. и запослио се као наставник цртања у реалци, а потом на Вишој педагошкој школи.
Чланство и лидерство у уметничким удружењима
Био је члан Друштва српских уметника „Лада“ (1921) и њен председник од 1933 – 1941. године, председник Удружења ликовних уметника 1939 – 1940. и оснивач и председник Удружења сликара и вајара ратника 1912 – 1918.
Изложбе и допринос српској уметности
Приредио је самосталне изложбе у Алжиру 1917, а потом у Београду и Сомбору, док је колективно излагао са југословенским уметницима у Паризу, Алжиру, Лондону, Брислу и Лијежу. Имао је значајну улогу у организовању бројних изложби српских и југословенских уметника у земљи и иностранству.
Сликарска делатност и тематике
Сликао је портрете, актове, пејзаже, мртве природе, радио декорације позоришних ентеријера и кулиса, као и неколико иконостаса и историјских композиција великог формата са ратном тематиком.
Дела му се налазе у Народном музеју у Београду, Војном музеју у Београду, Музеју града Београда, Народном музеју у Крагујевцу, Народном музеју у Пожаревцу, као и бројним приватним колекцијама у земљи и иностранству.
Лични цитат и уметничка филозофија
„Кад би се још једном родио и када би зависило од мене шта ћу да постанем, изабрао би палету, јер сам кроз њу проживео своје најлепше часове стварајући слободу и уживање, себи и другима“ (Миодраг Петровић, 1940).
Генерација и контекст српског сликарства
Генерација српских сликара са почетка XX века, крчећи себи пут између присталица „старинског“ и „модерног“ и борећи се за равноправност са другим већ признатим уметностима као што су били позориште и музика, изнедрила је плејаду даровитих и особених личности, које су у борби за ослобођење стварали савремено национално сликарство.
Ратни сликар и сведок историје
Назив „ратни сликар“, који је у широкој употреби још од времена када је настао, односи се на посебну групу уметника, сведока и хроничара ратних сукоба 1912–1918, који су трагове о том херојском времену оставили у бројним записима, белешкама, дневницима, фотографијама, али првенствено у својим ликовним делима.
Један из тог „строја“ војника са палетом, који је ратну епопеју прошао од војничке осматрачнице на Сахат-кули у београдском Горњем граду, преко Црне Горе и Албаније, потом Крфа и на Солунском фронту, опорављајући се пред крај рата у Тунису и Алжиру, био је и сликар Миодраг Петровић.
Склоност ка цртању и рани радови
Од предмета у школи највећу склоност Петровић је показивао према цртању, те није случајно што је његов први учитељ, знаменити српски сликар Ђорђе Крстић, у дечаку препознао таленат и свесрдно га подржао.
Ни други Петровићеви учитељи цртања и сликања, попут Ристе Вукановића и Марка Мурата, нису за њега штедели речи хвале, предвиђајући му успешну каријеру сликара портрета и актова.
Петровић је, међутим, у то време како из личних тако и из практичних разлога више био заузет украшавањем ентеријера београдских здања и сликањем позоришних кулиса и паноа, учећи и помажући тако свом професору Драгутину Инкиострију у захтевним и опсежним пословима декорација.
Из тог периода датирају и први познати Петровићеви радови, откривајући уметников интерес не само за декорацију већ и за људску фигуру и предео.
Минхенска Академија и рат као преокретница
Одлазак у Минхен и упис на Академију ликовних уметности 1911. био је очекивана узлазна степеница у његовом развоју и можемо само да нагађамо како би се несметано одвијало даље Петровићево сликарско образовање да није било прекида због Првог и Другог балканског рата, а посебно због Првог светског рата, који је за многе сликаре његове генерације представљао судбоносну прекретницу.
Ратне скице и солунски фронт
По завршетку студија сликарства на минхенској Академији, пред сам почетак Првог светског рата, Миодраг Петровић се вратио у Србију. Штаб Врховне команде српске војске упутио је Петровића као ратног сликара у Прву армију, VIII пешадијски пук, а његова дужност и звање су у почетку били везани за Штаб одбране Београда.
Из тог времена датирају прве ратне скице и цртежи, а њихов број ће се знатно увећавати како се буду одвијала ратна дејства и како се Петровић буде повлачио са војском преко Албаније и све до Драча, а потом и на Крфу.
Портрети и сценографија у Африци
За разлику од већине ратних сликара који су у најтежим тренуцима, као контраст ужасима рата, сликали сунцем обасјано небо и море, Петровић се задржао на портретима и композицијама сликаним у духу минхенске школе, чак и у време када је као реконвалесцент боравио у Тунису и Алжиру.
Управо ће у Африци Петровић показати у правом светлу своје не само сликарске (тачније портретске) већ и сценографске и глумачке способности.
Друштвени живот и „Лада“
По доласку у Београд Петровић се активно укључује у друштвени и уметнички живот престонице новоосноване државе Срба, Хрвата и Словенаца. Придружује се Друштву српских уметника „Лада“, чији су чланови иначе били присталице уједињења Јужних Словена, док истовремено почиње и са наставничким радом у Вишој педагошкој школи.
Критика и признање
Присуство његових радова на бројним изложбама није прошло непримећено код ондашње ликовне критике. Тако је, поводом његове самосталне изложбе одржане 1926. године у Београду, Милан Кашанин каже да му управо портрети и пејзажи обезбеђују угледно место међу сликарима његове генерације, оцењујући га, на основу највећег броја изложених радова, као „убеђеног и доследног импресионисту“.
Пејзажи и мотиви Шумадије
Петровићеви пејзажи и мотиви Шумадије и Београда заинтересовали су и Тодора Манојловића, који посебно истиче квалитет слика са мотивима манстира Раванице, реке Манасије и Јеврејске махале, где „уметник проговара, очигледно, финијим, нијансиранијим језиком но до сада“.
Тридесете године и изложбе
Током тридесетих година прошлог века Миодраг Петровић је био запажен на изложбама „Ладе“, као и на пролећним и јесењим изложбама Удружења ликовних уметника и изложбама Удружења ратних сликара и вајара у Београду.
Критика и јавност нису имале разлога ни да много хвале, нити да куде његово сликарство, јер је био један од оних сликара своје генерације који се у ликовном смислу мало мењао, док је у неким деловима остао готово исти.
Интересантна дела у његовом опусу се: „У болници“ и „Алегоријска компизиција – Сећање на Крф“ слике из 1917. године
, Црква Свети Јован Канео на Охидрском језеру 1922-1925, Топчидерска шума 1925. године и „Млада шума“, дело из 1926. године.
Послератни период и ретроспективе
По завршетку Другог светског рата Петровићева дела била су спорадично излагана, махом у склопу изложби удружењâ чији је био редовни члан. Прву ретроспективну изложбу дела Миодрага Петровића, скоро две и по деценије после Кулунџићевог написа у београдској штампи и тринаест година по уметниковој смрти, приредио је Станислав Живковић у Галерији Културног центра Београда.
У избору од тридесет радова, претежно портрета у власништву уметникове породице, Живковић је представио све периоде Петровићевог сликарства: рани – школовање и студије на Академији у Минхену, потом ратне године и поратни боравак у Француској, те зрели – послератни период.
Наслеђе и значај у уметности
Од тада и надаље, дела Миодрага Петровића била су у јавности заступљена претежно у склопу тематских изложби српског импресионизма и београдске сликарске школе, или на изложбама ратних сликара 1912–1918, чланова „Ладе“ и УЛУС-а. Пропуштена је прилика да се поводом стогодишњице сликаревог рођења целовито представи његов опус.
Ипак, даља истраживања у вези са мање познатим и оним до сада непознатим делима овог „стрпљивог реалисте“, „песника Шумадије“ и „српског Колесникова“ потврдиће чињеницу да је Миодраг Петровић био сликар који је своја дела стварао искрено и с љубављу и човек који је до краја остао доследан себи, одан природи и традицији народа из ког је поникао.
