Исидора Секулић је била једна од најзначајнијих српских књижевница и академика 20. века. Рођена је 16. фебруара 1877. године у Мошорину, бачком селу код Титела, у тадашњој Аустроугарској. Од детињства је показивала велику интелектуалну радозналост и склоност ка учењу и писању. Школовала се у Новом Саду, Сомбору и Будимпешти, где је студирала математику и природне науке. Радила је као наставница математике у Панчеву, Шапцу и Београду, а 1922. године је докторирала у Берлину на тему „Руска критика после револуције“. Била је прва жена која је стекла докторат у Србији и прва жена која је постала чланица Српске академије наука и уметности (САНУ) 1939. године.
Вечна Исидора
Исидора Секулић је оставила велики траг у српској књижевности својим делима која обухватају различите жанрове: прозу, приповетке, романе, књижевну критику, есеје, расправе и белешке. Нека од њених најпознатијих дела су: „Сапутници“, „Записки“, „Летератур“, „Хроника паланачког гробља“, „Немо“, „Анастасијевићи“, „Златно рунце“ и „Еснафске приповетке“. У свом писању она је спајала елементе реализма, модернизма и експериментализма, али истовремено чувала везу са српском народном традицијом и културом. Она је била велики зналац више језика (говорила је седам) и познавалац више култура и подручја уметничког изражавања. Писала је о многим српским писцима и уметницима, али и о страним књижевностима и уметностима, посебно о руској, норвешкој, француској и немачкој.
Научи сина да је Видовдан исто што и Крсна Слава или рођендан и то је већ доста.
Исидора Секулић 🇷🇸 pic.twitter.com/M52c6jmfnS
— АнаКарењина (@AnaKarenjinaaa) February 17, 2020
Исидора Секулић је била и важан друштвени радник и активиста за права жена. Била је председник Удружења књижевника Србије, потпредседник Удружења књижевника Југославије, почасни председник српског ПЕН-а и члан више културних и хуманитарних организација. Залагала се за образовање и еманципацију жена, за једнакост и толеранцију међу народима и за развој српске културе и науке. Њен живот је обележило два светска рата, у којима је претрпела многе невоље и губитке, али је успела да сачува свој дух и своју креативност. Умрла је 5. априла 1958. године у Београду, у свом дому у Топчидеру, где је данас смештен њен легат.
Исидора Секулић је била „икона српске књижевности“, како ју је назвао ББЦ, и жена која је „писала мушки“, како је сама за себе говорила. Она је била писац који је „понирао у саму суштину српског народног говора и његовог уметничког израза“, како је рекао професор Предраг Петровић. Она је била уметник који је „посматрао књижевност и уметност у целини као врхунску могућност човека да превазиђе све друштвене и историјске ограничености које му намеће друштво и традиција“, како је рекла књижевница Лаура Барна. Она је била личност која заслужује наше дивљење и поштовање, али и наше читање и учење.
Ми никада нисмо имали времена да мирно изграђујемо своју културу. Ратови, збегови лутања, разарања, грађење на рушевинама, то је наша историја. Исидора Секулић pic.twitter.com/2VxEKsk2fF
— Стојановић Јелена (@StojanovicJele1) August 16, 2018
Критичари је сматрају класиком српске књижевности, а поводом њене смрти 1958. један од њих оцијенио је да је умро ,,литерарно најкултурнији човјек нашег тла од Ћирила и Методија до јуче, до данас, можда до прекосјутра„.
Завршила је Виши педагогијум у Будимпешти и докторирала у Њемачкој. Била је наставница и управница дјевојачке школе у Панчеву, затим професор гимназије у Београду. Сарађивала је у свим бољим српским и хрватским књижевним часописима. Била је зналац многих језика и изврстан преводилац, а нарочито је много преводила са енглеског.
Исидора о Његошу
,,Његош је у Црној Гори и у Српству био и остао Прометеј. Ватра би требала да пламти и светли на Ловћену. Отео је од богова ватру, и све ватрено, тај чаровити, љупки, снажни, гениални Раде Томов. Богови су му се светили како се само љубомора свети. Тешко је живео, тешко радио и учио, тешко боловао и умро, Његош. Али је, сав ватрен, искрама мислио и писао, искрама говорио. Ватром спајао материјално и духовно, објективно и субјективно. На Ловћену има да букне и да букти зубља: ватра је симбол богова и великих људи. Једни од других, зато, краду ватру непрекидно: људи од природе, природа из историје човечанства, које у ватри стварања мења природу, а оно само у ватри живи и изгара. Све што јесмо и имамо, ватра је. Врелина ватре држи живот. Ерос је ватра, хероизам је ватра, рад је ватра, миловање је ватра, пољубац је ватра, поезија је ватра – Његош на Ловћену нека буде што је и био, ватра. Нека сваке ноћи од заласка до изласка сунца, у друштву са звездама, пламти на Ловћену жаруља, зубља, Његошева зубља„.
Њена најпознатија дјела су: путопис ,,Писма из Норвешке„, роман ,,Ђакон Богородичине цркве„, приповетке ,,Хроника паланачког гробља„, ,,Сапутници„, ,,Госпа Нола„, есеји ,,Аналитички тренуци и теме„, ,,Записи о моме народу„, ,,Мир и немир„, ,,Његошу – књига дубоке оданости„, ,,Говор и језик – културна смотра народа„.
