Isidora Sekulić je bila jedna od najznačajnijih srpskih književnica i akademika 20. veka. Rođena je 16. februara 1877. godine u Mošorinu, bačkom selu kod Titela, u tadašnjoj Austrougarskoj. Od detinjstva je pokazivala veliku intelektualnu radoznalost i sklonost ka učenju i pisanju. Školovala se u Novom Sadu, Somboru i Budimpešti, gde je studirala matematiku i prirodne nauke. Radila je kao nastavnica matematike u Pančevu, Šapcu i Beogradu, a 1922. godine je doktorirala u Berlinu na temu „Ruska kritika posle revolucije“. Bila je prva žena koja je stekla doktorat u Srbiji i prva žena koja je postala članica Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU) 1939. godine.
Večna Isidora
Isidora Sekulić je ostavila veliki trag u srpskoj književnosti svojim delima koja obuhvataju različite žanrove: prozu, pripovetke, romane, književnu kritiku, eseje, rasprave i beleške. Neka od njenih najpoznatijih dela su: „Saputnici“, „Zapiski“, „Leteratur“, „Hronika palanačkog groblja“, „Nemo“, „Anastasijevići“, „Zlatno runce“ i „Esnafske pripovetke“. U svom pisanju ona je spajala elemente realizma, modernizma i eksperimentalizma, ali istovremeno čuvala vezu sa srpskom narodnom tradicijom i kulturom. Ona je bila veliki znalac više jezika (govorila je sedam) i poznavalac više kultura i područja umetničkog izražavanja. Pisala je o mnogim srpskim piscima i umetnicima, ali i o stranim književnostima i umetnostima, posebno o ruskoj, norveškoj, francuskoj i nemačkoj.
Nauči sina da je Vidovdan isto što i Krsna Slava ili rođendan i to je već dosta.
Isidora Sekulić 🇷🇸 pic.twitter.com/M52c6jmfnS
— AnaKarenjina (@AnaKarenjinaaa) February 17, 2020
Isidora Sekulić je bila i važan društveni radnik i aktivista za prava žena. Bila je predsednik Udruženja književnika Srbije, potpredsednik Udruženja književnika Jugoslavije, počasni predsednik srpskog PEN-a i član više kulturnih i humanitarnih organizacija. Zalagala se za obrazovanje i emancipaciju žena, za jednakost i toleranciju među narodima i za razvoj srpske kulture i nauke. Njen život je obeležilo dva svetska rata, u kojima je pretrpela mnoge nevolje i gubitke, ali je uspela da sačuva svoj duh i svoju kreativnost. Umrla je 5. aprila 1958. godine u Beogradu, u svom domu u Topčideru, gde je danas smešten njen legat.
Isidora Sekulić je bila „ikona srpske književnosti“, kako ju je nazvao BBC, i žena koja je „pisala muški“, kako je sama za sebe govorila. Ona je bila pisac koji je „ponirao u samu suštinu srpskog narodnog govora i njegovog umetničkog izraza“, kako je rekao profesor Predrag Petrović. Ona je bila umetnik koji je „posmatrao književnost i umetnost u celini kao vrhunsku mogućnost čoveka da prevaziđe sve društvene i istorijske ograničenosti koje mu nameće društvo i tradicija“, kako je rekla književnica Laura Barna. Ona je bila ličnost koja zaslužuje naše divljenje i poštovanje, ali i naše čitanje i učenje.
Mi nikada nismo imali vremena da mirno izgrađujemo svoju kulturu. Ratovi, zbegovi lutanja, razaranja, građenje na ruševinama, to je naša istorija. Isidora Sekulić pic.twitter.com/2VxEKsk2fF
— Stojanović Jelena (@StojanovicJele1) August 16, 2018
Kritičari je smatraju klasikom srpske književnosti, a povodom njene smrti 1958. jedan od njih ocijenio je da je umro ,,literarno najkulturniji čovjek našeg tla od Ćirila i Metodija do juče, do danas, možda do prekosjutra„.
Završila je Viši pedagogijum u Budimpešti i doktorirala u Njemačkoj. Bila je nastavnica i upravnica djevojačke škole u Pančevu, zatim profesor gimnazije u Beogradu. Sarađivala je u svim boljim srpskim i hrvatskim književnim časopisima. Bila je znalac mnogih jezika i izvrstan prevodilac, a naročito je mnogo prevodila sa engleskog.
Isidora o Njegošu
,,Njegoš je u Crnoj Gori i u Srpstvu bio i ostao Prometej. Vatra bi trebala da plamti i svetli na Lovćenu. Oteo je od bogova vatru, i sve vatreno, taj čaroviti, ljupki, snažni, genialni Rade Tomov. Bogovi su mu se svetili kako se samo ljubomora sveti. Teško je živeo, teško radio i učio, teško bolovao i umro, Njegoš. Ali je, sav vatren, iskrama mislio i pisao, iskrama govorio. Vatrom spajao materijalno i duhovno, objektivno i subjektivno. Na Lovćenu ima da bukne i da bukti zublja: vatra je simbol bogova i velikih ljudi. Jedni od drugih, zato, kradu vatru neprekidno: ljudi od prirode, priroda iz istorije čovečanstva, koje u vatri stvaranja menja prirodu, a ono samo u vatri živi i izgara. Sve što jesmo i imamo, vatra je. Vrelina vatre drži život. Eros je vatra, heroizam je vatra, rad je vatra, milovanje je vatra, poljubac je vatra, poezija je vatra – Njegoš na Lovćenu neka bude što je i bio, vatra. Neka svake noći od zalaska do izlaska sunca, u društvu sa zvezdama, plamti na Lovćenu žarulja, zublja, Njegoševa zublja„.
Njena najpoznatija djela su: putopis ,,Pisma iz Norveške„, roman ,,Đakon Bogorodičine crkve„, pripovetke ,,Hronika palanačkog groblja„, ,,Saputnici„, ,,Gospa Nola„, eseji ,,Analitički trenuci i teme„, ,,Zapisi o mome narodu„, ,,Mir i nemir„, ,,Njegošu – knjiga duboke odanosti„, ,,Govor i jezik – kulturna smotra naroda„.
