У једном граду, познатом по свом препознатљивом екстравагантном стилу, ишao је човек, обичан, ни по чему се није издвајао. Нудио је само своје услуге, чишћења објеката, ношења терета и слично, али га из неког разлога нико није прихватио. Њега одбију, а у истом моменту приме другог човека за исти посао. Није се љутио, ишао је по граду.
Ноћ је падала, хтео је негде преноћити, али сви су га отерали. Ни бескућници га нису хтели код себе, једноставно човек је имао нешто што сви ти људи нису подносили.
Сусрет на гробљу
На крају је отишао на гробље. Срео је у тој зимској ноћи дечака како плаче на гробу неке жене. Пришао му је и, зачудо, то дете је била прва особа која није имала одбојан став према њему.
— Шта ти је, дечаче, за ким плачеш?
— За мајком, отерали су ме из куће, рекли су ми да сам безвредан и да се више не враћам.
— Не брини, ни „ја немам где главе склонити“.
— Да, али ти имаш мајку, ја не, рече дечак.
Човек му је показао мајку у сјају каквог дечак није могао ни замислити
Потом му човек показа мајку у таквом сјају, каквог дечак није могао ни помислити да тако нешто постоји. Крај ње је била још једна жена.
— Дечак упита, а ко је она дивна госпођа?
— Моја мајка, одговори човек.
— Али моја мајка је мртва, на то ће тужно дечак.
— Није, преселила се на боље место.
— А зашто су сви према мени и теби безобзирни, и једино на овом мрачном месту имам мира? — настави дете да испитује.
— Зато што смо и ја и ти далеко од обичаја и правила света, и он не може да нас поднесе, свет има друга правила, друге помисли, ми смо у њему странци.
— Желим и ја да одем код мајке, изрази жељу сироче.
— Немој, остани овде на овом гробљу, многи од оних који нас нису примили долазиће код тебе да оживиш њихове мртваце.
Дечак је заспао, ујутро је код једног споменика наишао на човека, обученог као просјак. Овај му се први обрати:
— А ти си тај, од сад си мој ученик. Да ли желиш то?
Нека сила из дечака потврдно одговори.
Молитва и исцељење
Иако у оскудици и биједи, стално се молећи Ономе, са ким је дечак причао те ноћи, старaц на крају умре. Иако у почетку протерани, чак и са старог запуштеног гробља, које нико није одржавао, а причало се да се на њему указују и утваре и нечисте силе, временом свет у својој биједи дозна за необичног младића, као последњу сламку спаса.
Многе и многе је исцелиo. И на том мрачном месту, кога су се људи раније прибојавали и избегавали пут поред њега, никaо је дивни манастир, мноштво монаха се окупило у њему.
Свет није наш дом
Некада дечак, после младић, сада старaц, коначно се преселио у други бољи свет, где је коначно срео своју мајку, али и Мајку Онога некадашњег Незнанца, и многе друге светитеље и анђеле.
— Свет није наш дом, викали су после многи.
