Na predugom spisku poginulih, umrlih i stradalih književnika u Prvom svetskom ratu našlo se i blistavo ime pesnika Milutina Bojića.
Kralj reči, najlepše nade naše književnosti, najvećeg strasnika srpske ljubavne lirike, pesnika „Plave grobnice“ , najvećeg metafizičkog opela u svetskoj lirici.
Milutin Bojić, liričar u čijem se kratkom životu nastanio i udes srpskog naroda, za života je objavio sledeća dela:
- Lanci(drama);
- Gospođa Olga(drama),
- Kraljeva jesen(drama u stihovima),
- Kain(poema),
- Pesme bola i ponosa(1917, neposredno pred smrt);
posthumno:
- Uroševa ženidba(poetska drama),
- Soneti i
- Sabrana dela.
Principov vidovdanski hitac poslužio je kao smer kojim će se u pravcu žrtvene mete – celog srpskog naroda krenuti svetsko zlo i svom silinom se obrušavajući na njega s ciljem potpunog uništenja i zatiranja.
Stradalnom reljefu nacionalne topografije vatreni pesnici srpskog naroda koji od vekova gine jer hoće slobodno da živi, u ljubavi za otadžbinu i ispunjenju otadžbinskog zaveta, nesebično su darovali i vlastiti život i posvetili svoje delo.
U dugoj izbegličkoj koloni sa izbeglim narodom i vojskom iz Srbije krenula je i srpska književna elita. Među njima i Milutin Bojić sa mlađim bratom Radivojem.
Te teške 1915.godine u Duševnoj bolnici u Beogradu gasi se život Petra Kočića, kao i mladog pesnika Dušana Srezojevića, učesnika Balkanskih ratova.
Srpska ratna književnost
Solun, Bizerta, Francuska, Rusija, Alžir, Engleska, Amerika – mesta su gde su srpski izgnani pisci stvarali srpsku književnost.
Na Krfu, centralnom književnom središtu, gde su neko vreme boravile Vlada i Vrhovna komanda, aprila 1915. Obnovljene su zvanične Srpske novine.
1916.pokrenut je „Zabavnik“ , glavno književno glasilo za dve poslednje godine egzila.
Branko Lazarević, glavni urednik „Krfskog zabavnika“ piše u jednom od uvodnih članaka:
„Bačeni smo bili na način na koji još niko nije bio bačen, i evo gde se hitro kao tigrovi dočekasmo na noge. Po Evropi, Americi, Africi, razbacani kao slama vetrom, izražavamo smelo svoju umetničku misiju. Bibliografija tih radova već je čitava jedna knjiga. To su sjajni dokumenti jedne rase koja ne ume da poklekne“
U tekstu “Jedno podušje“ (u petom broju „Zabavnika“ koji je uredio Božidar Purić)objavljuje dugačak spisak poginulih umetnika, književnika, naučnika i novinara
Ali kaže se da je ta lista nepotpuna, „jer se borilo i padalo na sve strane, a malo ih je bilo da zapisuju. Ginulo se bez reklame, ginulo se i umiralo u buljucima koji su nam doneli hiljade studenata, oficira, činovnika, advokata i preko tri stotine hiljade vojnika.“
Apostol nade i prometej jada
Uz zvuke trube ispod stabala čempresa kovčeg sa telom 25.godišnjeg pesnika Milutina Bojića, spušten je pored mrtvih srpskih ratnika u groblje na Zejtinliku.
Bila je jesen, 8. novembar 1917.
Pet godina kasnije, 1922. posmrtni ostaci Milutina Bojića, pesnika nacionalnog poleta, preneti su na beogradsko Novo groblje i sahranjeni u porodičnoj grobmnici (parcela 29, grobnica 39, 3.red).
Pokraj slike na mermernoj ploči ostalo je zapisano :
„Mirnoće mi dajte, da svu snagu
stečem,
Da iz srca dadnem
Sav bol i sav ponos i, kad ih
Izrečem,
Ko list sveo padnem“.
Život Milutina Bojića
Milutin Bojić je rođen u Beogradu 1898. Otac mu je bio zanatlija a majka domaćica. Odrastao je u brojnoj porodici, imao je još četvoro braće i sestara. Njegova porodica provodila je mirne i srećne dane sve do 1911. kada je iznenada umro otac i ostavio samohranu majku da sama podiže decu.
Milutin je imao osamnaest godina kada mu je Jovan Skerlić otvorio vrata u Srpskom književnom glasniku.
Njegova poezija je zvučna, muzikalna, natopljena mladalačkom žestinom i erotikom i, nadasve, ispunjena silinom rodoljubivog osećanja, poezija koja peva tragiku u sudbini srpskog naroda i ima dimenziju istorijskog saznanja; svesto o dubokim uslovljenostima i korenima nedaća i stradanja, osećanja koje će Srbiju « Zemlju oluje» himnički ovekovečiti u tragici stradanja u grobnici morske plaveti.
Kada su 1914. Nemačka i Austorugarska napale Srbiju porodica Bojić napušta Beograd. Prvo su se kao izbeglička porodica nastanili u Aranđelovcu, a zatim u Nišu.
Bojići u ratu
U Nišu je Milutin Bojić postavljen za vojnog cenzora. Istovremeno je uređivao čuveni niški dnevni list « Glasnik» gde je objavio zbirku svojih članaka i eseja. U Nišu je objavio i svoj poznait ep « Kain»(poema u tri dela), nastala u periodu maj – avgust 1915, koji je, osim nekoliko primeraka, izgoreo u plamenu niške štamparije prilikom neprijateljskog napada.
Kada je epidemija tifusa počela harati gradom na Nišavi odnela je brojne žrtve. U vrtlogu epidemije našla je smrt i Sofija Bojić, pesnikova majka koja je sahranjena na niškom groblju. Sa samrtničkog odra majka se obratila svom najstarijem sinu : « Čuvaj sine sebe ali ti ostavljam u amanet majčin da čuvaš i da se staraš o našoj Jelici, našoj Danici, našem Radivoju i najmlađem Draganu»:
Rat je besneo. Srpska vojska, zajedno sa narodom, vodila je nadčovečansku borbu za odbranu svoje zemlje. Na svim ratištima ginula je mladost Srbije, ginuli su očevi zajedno sa sinovima. Cer, Kolubara, Mačva, Jadar, Beograd i druga razna poprišta ostala su zapisana po velikim pobedama srpske vojske ali i po dugim spiskovima poginulih vojnika i oficira koji su pali za čast, slobodu, i budućnost Srbije.
Zatim sledi novo povlačenje, Kosovska Mitrovica, Čakor, prelazak Skadarskog jezera čamcem u kome su bili Bojić, njegova verenica – gospođica R. i Rastko Petrović. Rastavili su ih u San Đovaniju, pred lađom Molfeta».
„Ja sam sa porodicom ušla u lađu, a Milutina su sa prelaznog mosta vratili na obalu. To je naredio jedan potpukovnik kome se Milutin ranije zamerio, nazivajući ga « kuvarom Vrhovne komande». Tako smo se odvojili. Ja sam odplovila u Brindizi, a Milutin, onako namučen i gladan, krenuo je pešice preko Albanije. Da se ukrcao u lađu, da je pošao sa mnom, ostao bi živ. Sigurno bi ostao živ. «
