Тог јутра је зазвонио сат да Ендру не би закаснио на посао и да би стигао на вријеме. Међутим, десило се нешто неочекивано. У тренутку буђења, полудио је. Чудно, али је тако. Лудило се манифестовало, баш у тренутку кад је отворио очи, и на на памет му је дошла фатална помисао.
Она га је докрајчила, да се дуго времена налазио у некој врсти бунита, изгубио је појам о времену, а што је најгоре о себи самом. Да, о себи самом. Долазили су људи да виде шта је са њим, али он је само стајао неприродно укочен, не одговарајући ништа. Сви су се чудили шта се десило? Урадили су све претраге, али доктори нијесу ништа открили. Човјек је и даље стајао укочен. Након, примања ињекција покрети су му се мало повратили, али и даље није причао.
Хорор уживо
А шта се дешавало са Ендруом? Све те људе који су о њему бринули, као и медицинско особље у болници у којој је боравио, видио је као каква чудна створења, која није могао да дефинише, није ни имао те могућности због јаких љекова. Ово је био хорор уживо. Без обзира на отупјелост од медикамената, у његовој души је остао велики страх, као стврднути камен. Прошле су године.
Ендру је и даље лежао у болници, непоправљив, као биљка. Сажаљевали су га сви раније, али вријеме чини своје, тако да су заборавили на њега и најближи. Био је досадни члан те установе, каквих има много. Настављали су у болници са љековима, да не би правио какве проблеме, али никад није ни показао било какву агресивност. Да ли од љекова или чега већ, поред душевне болести и тјелесно се поприлично разболео.
Повратак гласа
Чуо је доктора како неком, највјероватније медицинској сестри каже, готово је, пацијент неће дочекати јутро. У том тренутку Ендру као да се повратио након вишегодишњег бунита, дозвао је доктора, који је на његово запрепашћење брзо стигао, изненађен, јер пацијент никад ни једну ријеч није рекао.
Докторе, хтио бих да вам нешто кажем. Реците, рече овај. Знате ли зашто сам дошао у овакво стање, које годинама траје? Не, одговори доктор. Због једне помисли, која ми се јавила оно јутро кад сам се пробудио за посао. Које помисли, радознало ће доктор? Помисао, која ми се јавила, била је ова ,,ко сам ја“. Молим, шта причате, дошли сте годинама у онакво стање због те једне чудне запитаности у стању јутарњег првог буђења, боље рећи бунита? Шта вас је толико престрашило у тој помисли?
Осетио сам потпуну изгубљеност и постао сам себи странац
Није лако објаснити, настави пацијент, у тренутку кад ми је та помисао пала на ум, осјетио сам потпуну изгубљеност, постао сам себи странац, као и људи око мене, па и читав свијет. Било је то нешто попут буђења из нечег. Могао сам можда да се повратим и наставим живот, био сам нешто између нормалности и лудила у које сам запао. Некако је ствар отишла на страну лудила.
Кад сјутра умрем, пошто ћу бити сахрањен на болничком гробљу, ставите епитаф, ,,Ендру Вилсон, пацијент ове болнице, полудио и вјероватно умро, усред несрећне околности да му у погрешно вријеме и на погрешном мјесту, падне на ум помисао, ко сам ја“.?
Напуштена болница
Више ове болнице одавно нема. Остала је напуштена зграда, обрасла маховином, као и болничко гробље. Многа су се имена на споменицима станара ове зграде избрисала. Помало је вријеме начело и Ендруов споменик, на којем и даље стоји иста запитаност. ,,Ко сам ја“?
