Крајем 1944. године стријељан је у Тузли мој најстарији брат, партизан, официр Команде војног округа, пресудом војног суда III корпуса (имена не наводим, ни наредбодаваца ни извршилаца, иако их, наравно, знам; они не знају, или се не сјећају, шта су учинили моме брату и мени, увјерио сам се у то недавно кад ми је један од њих пружио руку, а ја нисам прихватио, и он је зачуђено питао неке људе зашто се то љутим на њега?).
На афишама излијепљеним по граду, писало је да је Шефкија Селимовић осуђен на смрт стријељањем зато што је из магацина ГУНД-а (Главне управе народних добара) узео кревет, ормар, столицу и још неку ситницу, а тако строга пресуда је донесена, пише на летку, зато што је окривљени из познате партизанске породице.
Тако се наша занесеност окренула против нас и претворила нас у жртве. А тај окривљени, мој брат, коме су усташе такође однијеле све ствари, очекивао је своју жену која је случајно остала жива у концентрационом логору и требало је да се врати у Тузлу. Кад сам чуо да је Шефкија стријељан, доживио сам шок. Лежао сам, немоћан да ишта схватим, и непрестано плакао.
Након неколико дана дошао ми је шофер УДБ-е, који је мога брата одвезао на стријељање, и донио ми поруку од мртвог човјека. Био је миран пред стријељање; рекао је: „Поздрави Мешу, реци му да сам невин. Ја сам знао да је невин, ни судије нису тврдиле друкчије. Шофер није смио да ми каже гдје је сахрањен, па ни данас не знам гдје му је гроб.
Тај невјероватни, слијепи, малоумни чин био је прекретница у животу свих чланова моје породице: сви смо осјетили да су се десиле ствари које никад нисмо могли очекивати. И није ријеч о смрти некога од нас, на то смо били спремни, већ о тако ужасној смрти, без разлога и без смисла… … Овдје морам да застанем. Пишући горње реченице, био сам свјестан да скривам истину, али ми се чинило да не могу друкчије.
Тек кад ме Дарка упозорила да није било тако, невољко сам се зауставио и присилио сам себе да још једном у свијести окренем филм догађаја. Било је, у ствари, овако… Био сам шокиран, ништа нисам могао да схватим, и непрестано сам плакао, дан и ноћ. А сутрадан, један једини дан како сам чуо за његову смрт, пет-шест дана послије стријељања, требало је да одржим неко предавање, већ раније најављено плакатима. Не знам шта сам и како сам говорио, али сам говорио.
И ето, баш то покушавам да заборавим, да сам хтио да говорим, да сам могао, да сам имао снаге да говорим, да се нисам као човјек, као брат, побунио против тог насиља које ми нико није наметнуо. Утолико је мој поступак несхватљивији: да је то неко захтијевао од мене, све би било једноставно, као таблица множења. Овако је кошмар.
Патио сам као никад у животу, а покушавао сам да останем у колотечини коју сам сматрао једино могућом, једино људском. Чак и послије тог нељудског чина! Хтио сам, ваљда, да раздвојим те двије сфере, приватну и општу, можда сам се плашио да раскинем са собом онаквим каквим ме је створила револуција, можда ме вукла инерција: како ћу раскопати себе цијелог?
Можда сам мислио да немам права у толиким смртима свој губитак узимати као разлог да напустим револуцију која је постала смисао и суштина мога постојања. Не могу ништа одређено да кажем, али сам можда покушавао да измирим себе рањеног и њега изгубљеног са револуцијом која једе своју дјецу.
И ето, покушао сам да идем истим путем, нисам изашао из Партије, нисам окренуо леђа свему што сам био, али ништа тиме нисам ријешио, бивало ми је све горе, оно предавање је постало моја мора, мој ужас, и ни до данас се нисам ослободио мучног сјећања на то. Платио сам ту несхватљиву залуђеност тешким мукама доцнијег, све тежег преживљавања и раскола са собом бившим.
Да нисам имао никаква додира са књижевношћу, таква трагедија би ме навела на мисао да некоме, у виду писане исповијести, саопштим своју муку. Таква примитивна мотивација жеље за писањем у крајњој линији је и најјача…
