Дијабетес типа 2 често је повезан са факторима начина живота, као што су лоша исхрана и недостатак физичке активности.
Међутим, нова истраживања сугеришу да окружење у којем данас живимо може бити посебно штетно за људе који већ имају генетски већи ризик од развоја болести.
Студија коју су водили истраживачи са Норвешког универзитета за науку и технологију открила је да особе са високим генетским ризиком од дијабетеса типа 2 сада развијају ово стање чешће него у прошлости.
Налази су објављени у часопису The Lancet Diabetes & Endocrinology. Истраживачи су анализирали податке више од 86.000 људи, користећи скоро 200.000 здравствених мерења прикупљених током неколико деценија кроз дуготрајну HUNT студију у Норвешкој.
То им је омогућило праћење промена у стопама дијабетеса од осамдесетих до 2010-их.
Открили су да се јаз између људи са високим и ниским генетским ризиком временом повећао.
Другим речима, особе са јаком генетском склоношћу дијабетесу погођене су више него пре, док су оне са нижим генетским ризиком виделе мало промена.
Истраживачи верују да је ова промена тесно повезана са великим променама у модерном друштву. У поређењу са осамдесетим годинама, данашњи свет нуди далеко више могућности за нездраве навике.
Висококалорична храна је широко доступна, приступачна и снажно се рекламира. Истовремено, многи људи проводе више времена седећи, било да гледају телевизију, користе паметне телефоне или раде на рачунарима.
У прошлости су људи мање оболевали
У прошлости су људи уживали у посластицама и мање здравој храни, али то је често било ограничено на посебне прилике. Свакодневни живот укључивао је више физичког кретања, а приступ сталном грицкању био је ограниченији. Данас је комбинација практичности, технологије и промена начина живота створила окружење које олакшава гојазност и развој метаболичких проблема.
Према истраживачима, ово окружење може имати јачи утицај на људе који су већ генетски рањиви. Те особе могу бити осетљивије на факторе као што су вишак калорија, неактивност и гојазност, што може повећати њихове шансе за развој дијабетеса.
Занимљиво је да је студија открила да су особе са ниским генетским ризиком од дијабетеса мање погођене тим променама. Њихове стопе дијабетеса типа 2 остале су релативно стабилне током времена. То сугерише да неке особе могу имати облик генетске заштите, иако научници још не разумеју у потпуности како то функционише.
Налази истичу сложен однос између гена и начина живота. Док генетика може повећати ризик, фактори окружења играју главну улогу у одређивању да ли ће се болест заиста развити.
Једноставно речено, модерни живот може отежати људима са одређеним генетским особинама да остану здрави. Студија сугерише да би стварање здравијег окружења и подршка бољим животним изборима могла бити посебно важна за оне са већим ризиком.
Разумевање ове интеракције између гена и окружења може помоћи у усмеравању будућих стратегија превенције и смањењу растућег терета дијабетеса типа 2 широм света.
