Једна од најзначајнијих и најмоћнијих витезских лоза средњовековне Србије била је несумњиво лоза Мрњавчевића. За време владавине цара Душана Силног, а нарочито у доба његовог сина цара Уроша Нејаког, браћа Мрњавчевићи су постепено постајала све утицајнија снага у Српском царству.
Дубровачки архивски документи јасно показују да је већ 1361. године деспот Вукашин био најмоћнија личност на двору младог цара Уроша, што говори о брзом успону ове породице.Кључни тренутак догодио се 1365. године, када је цар Урош званично прогласио Вукашина за краља, његовог брата Угљешу за деспота, а најмлађег брата Гојка за великог војводу, који је истовремено обављао и дужност великог логотета (царског канцелара).
У том периоду Мрњавчевићи су достигли врхунац моћи – сматрани су готово природним наследницима Немањића, а њихов утицај се ширио од Македоније према северу. Тај нагли успон, међутим, изазвао је озбиљно незадовољство и завист међу многим српским великашима.
Посебно су се противили Лазар Хребељановић и Никола Алтомановић, који нису могли да прихвате ширење Вукашинових поседа према Косову и Метохији. Због тога је у држави владала све већа разједињеност и међусобна нетрпељивост међу властелом. Управо та неслагања и завист створили су повољне услове за турске освајаче. Када су Турци заузели Једрене (око 1369–1371), а многи српски великаши одбили да се уједине у заједничкој борби, браћа Мрњавчевићи су одлучила да сама крену у одлучујући судар са непријатељем. Њихов циљ био је јасан: Oслободити Једрене и потиснути Турке са Балкана.
У првом налету српска војска под командом браће Мрњавчевића успела је да нанесе тежак пораз Турцима и да их потисне преко реке Марице. Међутим, Турци су се брзо прегруписали и применили подмукао и неочекиван потез – отровали су воду у реци. То је потпуно изненадило српску војску која је била исцрпљена и препуштена тренутку опуштања након победе.
Уследила је жестока ноћна битка. Турци су извели изненадни напад и нанели катастрофалне губитке. У том крвавом боју погинули су велики војвода Гојко и деспот Угљеша. Краљ Вукашин је успео да се кратко спасе препливавши реку, али га је на другој обали, у налету беса због пораза, лично убио његов ордонанс Никола Арсоевић.Тако су 26. септембра 1371. године, у Маричкој бици код Черномена (Чрномена), у истом дану изгинула сва три брата Мрњавчевића.
Место где се то догодило народ је касније назвао „Српска погибија“ – симбол велике трагедије која је задесила Српско царство.
Мрњавчевићи су у XIV веку били истовремено ратници, владари и узорни витезови. У скадарском катастру из каснијег периода уписани су као племићи – највиши друштвени сталеж тога времена. Чувени византолог Ђорђе Острогорски назвао их је „прекинутом династијом“, наглашавајући њихов потенцијал који је прекинут трагичним крајем.
Њихови потомци нису положили оружје. Још дуго времена после Марице они су храбро и упорно пружали отпор турским освајачима, гинући јуначки у многим биткама за одбрану хришћанског Балкана.
