Princ Aleksandar Karađorđević je prvi oficirski čin (potporučnika), s pravom nošenja oficirske sablje, dobio 28. marta 1909. godine. Sve do stvaranja države Srba, Hrvata i Slovenaca, bez obzira na to što je u međuvremenu postao regent, vrhovni komandant vojske, a od 30. septembra 1918. i general, princ je sve vreme nosio svoju prvu, standardnu pešadijsku oficirsku sablju M1870.
Sablja M1920
Kao kralj Jugoslavije, sve do smrti 1934, Aleksandar je nosio novu sablju M1920, koju su nosili svi oficiri bez obzira na čin. Tokom života, Aleksandar je dobio bar tri sečiva od zahvalnog naroda i vojske. Prvo darovano oružje primio je nakon pobedonosnog završetka balkanskih ratova.
Doček u Beogradu i prva darovana sablja
Beograd je pripremio svečani doček s fronta Prve armije i njenog komandanta, prestolonaslednika Aleksandra. Štab armije je iz Skoplja na stanicu u Topčideru prispeo 24. avgusta 1913. godine.
Svečana povorka krenula je u trijumfalni marš k centru grada. Na kraju Šumadijske ulice (Bulevar oslobođenja), kod Slavije, bio je podignut cvetni slavoluk pod kojim su predstavnici vlade, Skupštine, grada Beograda, vojske i naroda, s nestrpljenjem očekivali dolazak pobedničke vojske.
Svečana sablja Beograda
U 8.45 časova, na čelu kolone, pojavio se prestolonaslednik, kome je predsednik beogradske opštine Ljubomir Davidović predao sablju sa zlatnim balčakom i srebrnom kanijom i sečivom. Na njoj su bile urezane reči: „Svom junačkom prestolonasledniku – Beograd”, a zatim imena mesta gde su se sve važnije bitke u turskom i bugarskom ratu vodile, s godinama 1912. i 1913.
U pozdravnom govoru, Davidović je rekao: „U znak zahvalnosti, Beograd Vas moli da primite, Visočanstvo, ovu sablju… Neka ona nikada ne sine bez potrebe, a kad sine, neka se nikad ne povrati u korice bez časti za Vaše Visočanstvo, bez slave za srpsko pleme.”
Parafraza srednjovekovne devize
U suštini, radilo se o parafrazi devize na sečivima evropskih srednjovekovnih mačeva: „ne vadi me bez povoda – ne vraćaj me bez časti”. Nažalost, do danas nije sačuvana ne samo ova sablja, nego ni njen precizniji opis.
Poklon iz Francuske – Mač sa Zapadnog fronta
Priča o drugom oružju smeštena je u period Velikog rata. Sam čin vezan za oružje koje je tada podareno Aleksandru možda više govori o popularnosti koju je Srbija u to teško vreme uživala u celom svetu. Regent se, naime, u proleće 1916. iz Soluna uputio u posetu Francuskoj i Britaniji. U Lion je stigao 21. marta, a odseo je u hotelu „Nasional”.
Poseta Zapadnom frontu i mač srpskog princa
S predsednikom Poenkareom i generalom Žofrom 25. marta posetio je Zapadni front u zoni Aragona i kod Verdena. Sve vreme posete posebno se interesovao za sudbinu naših đaka i studenata koji su se ovde školovali. Aleksandrov put pratili su svi svetski mediji.
Tako su njujorški „San” 14. maja, a petrogradska „Niva” 19. novembra 1916. zabeležili detalje posete i, uz crtež oružja, objavili da je u pitanju „počasni mač, rad pariskog juvelira Andrea Faliza, podaren srpskom kraljeviću Aleksandru od omladine koja se školuje u Francuskoj.
Izgled i simbolika mača
Balčak mača izrađen je od zlata, u vidu srpskog seljaka koji davi tri upletene zmije: Nemačku, Austrougarsku i Tursku. Istovremeno, nogama gazi četvrtu – Bugarsku”. Ilustracija objavljena u svim značajnijim svetskim listovima nastala je na bazi fotografije koju je tokom Aleksandrove posete Parizu snimila agencija Matilde Rol.
Fotografija se i danas čuva u elektronskoj zbirci „Galika” Francuske nacionalne biblioteke. Zabeleška na negativu potvrđuje da je mač dizajnirala čuvena francuska juvelirska kuća „Braća Faliz” (Andre, Pjer i Žak Faliz).
Kraljevske regalije i mač Srpskog univerzitetskog bataljona
Ista radionica je još 1904. izradila kraljevske regalije za krunisanje Petra Prvog Karađorđevića, a kod „Braće Faliz” je Kraljevina SHS naručila i dijademu, koja je poklonjena kraljici Mariji na dan venčanja s Aleksandrom, 8. juna 1922. godine.
Kada je u pitanju „mač srpskog princa”, sasvim je moguće da se radilo o narudžbini „Srpskog univerzitetskog bataljona” (Bataillon universitaire Serbe) iz Žuaresa. No, i sudbina ovog raskošnog oružja danas je nepoznata. Čak i u izveštaju o povratku prestolonaslednika na Krf, 25. aprila 1916. godine, „Velika Srbija” ne navodi ovako značajan poklon.
Poseta Sarajevu i dar iz Mostara
Princ – regent Kraljevine SHS je 19. septembra 1920. stigao u prvu zvaničnu posetu Sarajevu, a dočekao ga je predsednik oblasne vlade, dr Milan Srškić.
U Oficirskom domu, 21. septembra, Aleksandru su, ispred delegacije od oko 70 žitelja Mostara, predsednik mostarske opštine Smail-aga Ćemalović i prvi predsednik bosansko-hercegovačke vlade Atanasije Šola predali „skupocenu sablju koju su Mostarci naročito za ovaj momenat spremili”.
Prema protokolu, sablju je regentu trebalo da uruči legendarni pisac i predsednik Srpskog odbora Aleksa Šantić, ali, zbog bolesti, bio je sprečen da prisustvuje svečanosti.
Izrada sablje iz Mostara – Višestruke verzije
Zanimljivo je da postoji više verzija o samoj izradi sablje. Prema savremenoj štampi, ali i porodičnom predanju, izrada sablje ukrašene zlatom, srebrom i brilijantima poverena je mostarskoj porodici Doder, kraljevskim dvorskim liferantima, vlasnicima zlatarske radnje „Braća Doder” i Fabrike metalne i srebrne robe „BRDO”.
Balčak i kanije su ukrašeni zlatnim i srebrnim filigranom, a sečivo je izrađeno od najkvalitetnijeg čelika. Na sablji je bila urezana posveta: „Svome kralju od srca – građani Mostara”.
Ova sablja je bila jedna od najraskošnijih koje su ikada poklonjene kralju Aleksandru, što govori o dubokoj vezi i poštovanju koje je imao u narodu Bosne i Hercegovine.
Druga verzija izrade – Majstor iz Splita
Postoji i druga verzija prema kojoj sablja nije izrađena u Mostaru, već u Splitu, i to u radionici poznatog majstora Ivana Mejera, koji je bio jedan od najboljih zlatara u Dalmaciji.
Prema ovoj verziji, inicijativa za darivanje sablje potekla je od bosanskohercegovačke vlade, a finansijska sredstva su obezbeđena od dobrovoljnih priloga mostarskih trgovaca i građana. Kako bilo, ova sablja je, uz ona iz Beograda i Pariza, jedna od tri najznačajnija oružja koja je kralj Aleksandar dobio tokom svog života.
Neizvesna sudbina kraljevih sablji
Tačna sudbina ovih sablji nakon Aleksandrovog ubistva u Marseju 1934. godine nije poznata. Moguće je da su neke od njih ostale u vlasništvu kraljevske porodice, dok su druge možda završile u rukama privatnih kolekcionara.
Iako nisu sačuvane, ove sablje i dalje žive u sećanju kao simboli časti i odanosti koje je kralj Aleksandar uživao među svojim podanicima.
Sablje i mačevi kralja Aleksandra Karađorđevića nisu bili samo oružje, već i simboli narodnog poštovanja i zahvalnosti prema vladaru koji je vodio Srbiju kroz najteže momente njene istorije.
Svako od ovih oružja ima svoju priču, koja svedoči o dubokoj povezanosti kralja s njegovim narodom i o važnosti koju je imao u formiranju moderne srpske države.
