Принц Александар Карађорђевић је први официрски чин (потпоручника), с правом ношења официрске сабље, добио 28. марта 1909. године. Све до стварања државе Срба, Хрвата и Словенаца, без обзира на то што је у међувремену постао регент, врховни командант војске, а од 30. септембра 1918. и генерал, принц је све време носио своју прву, стандардну пешадијску официрску сабљу М1870.
Сабља М1920
Као краљ Југославије, све до смрти 1934, Александар је носио нову сабљу М1920, коју су носили сви официри без обзира на чин. Током живота, Александар је добио бар три сечива од захвалног народа и војске. Прво даровано оружје примио је након победоносног завршетка балканских ратова.
Дочек у Београду и прва дарована сабља
Београд је припремио свечани дочек с фронта Прве армије и њеног команданта, престолонаследника Александра. Штаб армије је из Скопља на станицу у Топчидеру приспео 24. августа 1913. године.
Свечана поворка кренула је у тријумфални марш к центру града. На крају Шумадијске улице (Булевар ослобођења), код Славије, био је подигнут цветни славолук под којим су представници владе, Скупштине, града Београда, војске и народа, с нестрпљењем очекивали долазак победничке војске.
Свечана сабља Београда
У 8.45 часова, на челу колоне, појавио се престолонаследник, коме је председник београдске општине Љубомир Давидовић предао сабљу са златним балчаком и сребрном канијом и сечивом. На њој су биле урезане речи: „Свом јуначком престолонаследнику – Београд”, а затим имена места где су се све важније битке у турском и бугарском рату водиле, с годинама 1912. и 1913.
У поздравном говору, Давидовић је рекао: „У знак захвалности, Београд Вас моли да примите, Височанство, ову сабљу… Нека она никада не сине без потребе, а кад сине, нека се никад не поврати у корице без части за Ваше Височанство, без славе за српско племе.”
Парафраза средњовековне девизе
У суштини, радило се о парафрази девизе на сечивима европских средњовековних мачева: „не вади ме без повода – не враћај ме без части”. Нажалост, до данас није сачувана не само ова сабља, него ни њен прецизнији опис.
Поклон из Француске – Мач са Западног фронта
Прича о другом оружју смештена је у период Великог рата. Сам чин везан за оружје које је тада подарено Александру можда више говори о популарности коју је Србија у то тешко време уживала у целом свету. Регент се, наиме, у пролеће 1916. из Солуна упутио у посету Француској и Британији. У Лион је стигао 21. марта, а одсео је у хотелу „Насионал”.
Посета Западном фронту и мач српског принца
С председником Поенкареом и генералом Жофром 25. марта посетио је Западни фронт у зони Арагона и код Вердена. Све време посете посебно се интересовао за судбину наших ђака и студената који су се овде школовали. Александров пут пратили су сви светски медији.
Тако су њујоршки „Сан” 14. маја, а петроградска „Нива” 19. новембра 1916. забележили детаље посете и, уз цртеж оружја, објавили да је у питању „почасни мач, рад париског јувелира Андреа Фализа, подарен српском краљевићу Александру од омладине која се школује у Француској.
Изглед и симболика мача
Балчак мача израђен је од злата, у виду српског сељака који дави три уплетене змије: Немачку, Аустроугарску и Турску. Истовремено, ногама гази четврту – Бугарску”. Илустрација објављена у свим значајнијим светским листовима настала је на бази фотографије коју је током Александрове посете Паризу снимила агенција Матилде Рол.
Фотографија се и данас чува у електронској збирци „Галика” Француске националне библиотеке. Забелешка на негативу потврђује да је мач дизајнирала чувена француска јувелирска кућа „Браћа Фализ” (Андре, Пјер и Жак Фализ).
Краљевске регалије и мач Српског универзитетског батаљона
Иста радионица је још 1904. израдила краљевске регалије за крунисање Петра Првог Карађорђевића, а код „Браће Фализ” је Краљевина СХС наручила и дијадему, која је поклоњена краљици Марији на дан венчања с Александром, 8. јуна 1922. године.
Када је у питању „мач српског принца”, сасвим је могуће да се радило о наруџбини „Српског универзитетског батаљона” (Bataillon universitaire Serbe) из Жуареса. Но, и судбина овог раскошног оружја данас је непозната. Чак и у извештају о повратку престолонаследника на Крф, 25. априла 1916. године, „Велика Србија” не наводи овако значајан поклон.
Посета Сарајеву и дар из Мостара
Принц – регент Краљевине СХС је 19. септембра 1920. стигао у прву званичну посету Сарајеву, а дочекао га је председник обласне владе, др Милан Сршкић.
У Официрском дому, 21. септембра, Александру су, испред делегације од око 70 житеља Мостара, председник мостарске општине Смаил-ага Ћемаловић и први председник босанско-херцеговачке владе Атанасије Шола предали „скупоцену сабљу коју су Мостарци нарочито за овај моменат спремили”.
Према протоколу, сабљу је регенту требало да уручи легендарни писац и председник Српског одбора Алекса Шантић, али, због болести, био је спречен да присуствује свечаности.
Израда сабље из Мостара – Вишеструке верзије
Занимљиво је да постоји више верзија о самој изради сабље. Према савременој штампи, али и породичном предању, израда сабље украшене златом, сребром и брилијантима поверена је мостарској породици Додер, краљевским дворским лиферантима, власницима златарске радње „Браћа Додер” и Фабрике металне и сребрне робе „БРДО”.
Балчак и каније су украшени златним и сребрним филиграном, а сечиво је израђено од најквалитетнијег челика. На сабљи је била урезана посвета: „Своме краљу од срца – грађани Мостара”.
Ова сабља је била једна од најраскошнијих које су икада поклоњене краљу Александру, што говори о дубокој вези и поштовању које је имао у народу Босне и Херцеговине.
Друга верзија израде – Мајстор из Сплита
Постоји и друга верзија према којој сабља није израђена у Мостару, већ у Сплиту, и то у радионици познатог мајстора Ивана Мејера, који је био један од најбољих златара у Далмацији.
Према овој верзији, иницијатива за даривање сабље потекла је од босанскохерцеговачке владе, а финансијска средства су обезбеђена од добровољних прилога мостарских трговаца и грађана. Како било, ова сабља је, уз она из Београда и Париза, једна од три најзначајнија оружја која је краљ Александар добио током свог живота.
Неизвесна судбина краљевих сабљи
Тачна судбина ових сабљи након Александровог убиства у Марсеју 1934. године није позната. Могуће је да су неке од њих остале у власништву краљевске породице, док су друге можда завршиле у рукама приватних колекционара.
Иако нису сачуване, ове сабље и даље живе у сећању као симболи части и оданости које је краљ Александар уживао међу својим поданицима.
Сабље и мачеви краља Александра Карађорђевића нису били само оружје, већ и симболи народног поштовања и захвалности према владару који је водио Србију кроз најтеже моменте њене историје.
Свако од ових оружја има своју причу, која сведочи о дубокој повезаности краља с његовим народом и о важности коју је имао у формирању модерне српске државе.
