Da li su SAD mogle izbeći veliku finansijsku krizu i krah tržišta hartija od vrijednosti? Ovo je pitanje koje je proteklih dana najviše mučilo finansijske stručnjake, ekonomiste, vlade, ali i obične ljude nakon berzanskog kraha akcija i obveznica 5. avgusta ove godine.
Vlada velika zabrinutost i zebnja da bi se mogao ponoviti crni ponedeljak iz 1987. godine. Tada su berzanski gubici dostigli 1,71 bilion dolara. To je pripretilo reprizom Velike depresije.
Razloga za strmoglavi pad akcija bilo je nekoliko – strah da su akcije značajno precenjene, američki trgovinski i budžetski deficit te rastuće kamatne stope. Kao još jedna bitna stavka, ako ne i najznačajnija, bio je pad vrednosti dolara te nedostatak vere u pokušaje američke vlade da može da zaustavi taj negativni trend.
Novi krah, koji se desio početkom avgusta ove godine odneo je 600 milijardi dolara vrednosti akcija. Deset najbogatijih ljudi na planeti ovom prilikom izgubilo je 45 milijardi dolara. I to samo za jedan dan. Ali postavlja se pitanje koliko je to bogatstvo koje imaju i realno, jer su samo finansijski brojači pali.
Strahovi
Globalna tržišta su 5. avgusta bila suočena sa velikom rasprodajom akcija. Investitori i berzanski mešetari pokušali su pobeći od određenih akcija zbog straha da bi SAD mogle da uđu u recesiju, a procjene govore da je to 50-50. Iako jedan broj analitičara smatra da je najgore izbegnuto, jer su berze u međuvremenu ušle u jedno stanje mirovanja, ima i onih koji zabrinuto vrte glavom. Upozoravaju da je apokalipsa možda za sada izbegnuta, ali je bolest i dalje hronično prisutna.
Smatraju da je pitanje samo vremena kada će neki novi crni dan svanuti na berzama. To bi onda do temelja moglo urušiti, ne samo američki, već i dobar deo zapadnog finansijskog sistema izgrađenog na pohlepi i špekulacijama.
Objašnjavajući svoje strahove kažu da je gotovo neminovno da dođe do pucanja balona koji je napravljen oko veštačke inteligencije, jer su velike korporacije potrošile na stotine milijardi dolara u nešto što možda ipak ne bude – revolucionarna tehnologija koja menja sve. Ali to nije njihov jedini strah. Ukazuju na to da američke Federalne rezerve (FED) predugo održavaju previsoke kamatne stope, ali i da nezaposlenost u SAD raste brže nego što su mnogi očekivali.
Treća stavka na koju upozoravaju jeste da je dobar deo akcija kupljen na kredit, a četvrta se odnosi na geopolitičke opasnosti – Izrael preti ratom Iranu, SAD pokušavaju državni udar u Venecueli, rat u Ukrajini se nastavlja i NATO potencijalno širi rat protiv Rusije, sankcije SAD protiv Kine…
Prodaje magle
Ekonomista Majkl Hadson navodi da se američka ekonomija sve teže oporavlja od raznih udara i kriza. Dodatno otežava i to što gotovo 90 odsto kompanija i ljudi u SAD ima kredite koje je sve teže servisirati. Navodi i da je sve veštački postavljeno, da je i većina akcija naduvana, ali i da je veliki deo takozvanog rasta nacionalnog dohotka u stvari finansijski prinos. Kako je pojasnio, plaćanje kamata se računa kao dio BDP-a, kao i rastuće cene stanova, što osiromašuje realnu ekonomiju.
Milijardera nije briga da li cene robe i usluga rastu, jer ne koriste svoj novac da idu u prodavnicu – već samo za kupovinu akcija, što nema nikakve veze sa realnom ekonomijom proizvodnje i potrošnje, osim da se ona pljačka, isprazni, da se zaradi novac razbijajući kompanije, zadužujući ih i ostavljajući na ledini.
Hadson je kategoričan da finansijski sektor ne može biti pokretač ekonomije, jer su uglavnom radi o fiktivnim stvarima. Navodi i da SAD nisu oporavile od finansijske krize iz 2008. te da je ona posle toga samo podgrejana nultim kamatnim stopama, koje je u to vreme trebalo da spasu banke. To je, kako kaže podstaklo špekulante da pozajmljuju novac po niskim kamatama i kupuju akcije. Rezultat – ogroman priliv pozajmljenog novca na berzu, ali i na tržištu nekretnina i obveznica.
Ponzijeva šema
Ništa od ovoga, navodi ovaj ekonomista, nije imalo podršku u realnoj ekonomiji. Veliki problem za američki finansijski sistem, kako kaže Hadson, sigurno će predstavljati i započeti proces dedolarizacije. U tom procesu Kina može igrati presudnu ulogu, ali i ostale zemlje članice BRIKS-a. Narodna banka Kine već uveliko rasprodaje svoje hartije od vrijednosti američkog trezora, kupujući zlato.
Ukupan iznos američkog duga koji drži Kina pao je na najniži nivo otkako je ova mnogoljudna zemlja pristupila trgovinskoj organizaciji 2001. Vlasti u Pekingu uvidele se da bi u nekom eventualnom direktnom obračunu sa Amerikom mogle doživeti sudbinu Rusije, odnosno da bi i njima mogle biti konfiskovane devizne rezerve koje imaju u inostranstvu.
Slične poteze vuče i Saudijska Arabija, prodajući svoju naftu ne za dolare, već jene. Na ovaj način geopolitički propeler kojim su SAD krčile put svoje moći na globalnom nivou pretrpio je nekoliko velikih oštećenja, što je američki brod na sve nemirnijem globalnom moru pretvorilo u plutajući objekat koji bi mogao svakog trenutka da se razlupa o hridi ili nasuče u plićaku.
Da je ovako nešto bilo realno očekivati može se videti iz poteza milijardera Vorena Bafeta, koji je pre 5. avgusta rasprodao polovinu svog vlasničkog udjela u „Eplu“. U pitanju je oko 80 milijardi dolara.
Hadson smatra da je današnji koncept neoliberalne ekonomije, poput Ponzijeve šeme. Novac pozajmljuju i kupuju akcije s planom da iz voza iskoče na vrijeme, prije nego što drugi to urade. Onih koji ostanu najduže na kraju stradaju. Prema njegovim riječima taj koncept neoliberalne ekonomije je pogrešan i poguban te je stoga i potonuće broda neminovno u nekom trenutku. Ogroman akumulirani dug više ne može biti plaćen bez smanjenja životnog standarda. Plate će možda rasti, ali će troškovi života mnogo više, što će onda dovesti do smanjene potrošnje i socijalnog osiguranja.
Rimsko carstvo
FED to nije briga, jedino čega se oni plaše je nestabilnost tržišta te će i dalje pokušati na sve moguće načine da naduvaju svaki balon da bi tržišta funkcionisala. Ako je cijena ovoga inflacija ili još veće perverzne distorzije u privredi, neka bude tako. Kada račun za naduvavanje balona dođe na naplatu, gotovo sigurno neće biti u vidu kolapsa berze. One se uvijek mogu ponovo naduvati štampanjem novca. Pa ko će onda platiti najveću cenu? Odgovor je jasan – 90 odsto ljudi koji žive od svojih plata. Oni koji imaju hipoteku na kuću ili studentski kredit.
Ono što se poslednjih nekoliko decenija dešava na Zapadu neodoljivo podsjeća na nekadašnje Rimsko carstvo. Ono se na kraju raspalo zbog ogromnih dugova. Primjera radi američki dug trenutno iznosi nevjerovatnih 35 hiljada milijardi i on se udvostručio u posljednjih deset godina. Šta rade druge zemlje? Kina, Rusija i ostale zemlje BRIKS-a povlače se iz sistema Svjetske banke i MMF-a. Pokušavaju da idu svojim putem, držeći se udžbenički preporuka, osnovnih ekonomskih postulata – da učine svoje ekonomije što konkurentnijim.
