Fašizam je postao psovka u SAD-u i UK tokom Drugog svetskog rata. Od tada pa nadalje, termin je toliko izgubio svoje prvobitno značenje da je postao uvreda. Ne smatra se političkim sistemom već pogrdnim izrazom.
Ako se vratimo desetak godina pre rata, situacija je bila sasvim drugačija. U bilo kojim tekstovima iz pristojnog društva iz perioda 1932-1940, može se pronaći konsenzus da su sloboda i demokratija, zajedno sa liberalizmom iz 18. veka, potpuno osuđeni na propast. Trebalo ih je zameniti nekom verzijom onoga što se zvalo planirano društvo, a fašizam je bio jedna od opcija.
„Mesto fašizma u Evropskoj istoriji“
Knjiga pod imenom „Mesto fašizma u Evropskoj istoriji“ pojavila se 1937. godine, objavljena od strane prestižnog Prentisa Hola, i uključivala je doprinose vodećih akademika i visokoprofilnih uticajnih osoba. Svi ugledni mediji tog vremena hvalili su je.
Svi u knjizi su objašnjavali kako će budućnost biti izgrađena od strane najfinijih umova koji će upravljati celim ekonomijama i društvima, najboljima i najsvetlijima sa punom moći. Na primer, svi stanovi bi trebali biti obezbeđeni od strane države, a hrana takođe, ali uz saradnju privatnih korporacija. To je bio konsenzus u knjizi. Fašizam je tretiran kao legitimni put. Čak se i reč totalitarizam koristila bez negativne konotacije, već sa poštovanjem.
Knjiga je zaboravljena
Primetićete da deo o ekonomiji uključuje doprinose Benita Musolinija i Josifa Staljina. Da, njihove ideje i političko pravilo bili su deo aktuelne diskusije. U ovom eseju, verovatno napisanom od strane profesora Đovanija Đentilea, ministra javnog obrazovanja, Musolini je dao ovu kratku izjavu: “Fašizam se može bolje nazvati korporativizmom, jer je to savršeno spajanje države i korporativne moći.”
Fašizam i njegovo novo ruho
Sve ovo postalo je prilično neugodno nakon rata pa je uglavnom zaboravljeno. Ali naklonost mnogih sektora vladajuće klase SAD-a prema fašizmu ostala je na mestu. Samo je dobila nova imena.
Kao rezultat toga, lekcija rata, da SAD treba da se zalaže za slobodu iznad svega i da potpuno odbaci fašizam kao sistem, uglavnom je zakopana. Generacije su učene da smatraju fašizam samo čudnim i neuspešnim sistemom iz prošlosti, ostavljajući reč kao uvredu koja se koristi za sve što se smatra reakcionarnim ili staromodnim, što nema smisla.
Postoji vredna literatura na tu temu koja vredi pročitati. Jedna knjiga koja je posebno pronicljiva je „The Vampire Economy“ autora Gintera Rajmana, finansijera iz Nemačke koji je hronisao dramatične promene u industrijskoj strukturi pod nacistima.
U nekoliko kratkih godina, od 1933. do 1939., nacija preduzetništva i malih trgovaca pretvorena je u korporativnu mašinu koja je uništila srednju klasu i kartelizovala industriju u pripremi za rat.
„The Vampire Economy“
Knjiga je objavljena 1939. pre invazije na Poljsku i početka rata u Evropi, i uspeva da prenese sumornu stvarnost neposredno pre nego što je pakao počeo. Na ličnoj noti, razgovarao sam sa autorom (pravo ime: Hans Štajnike) kratko pre njegove smrti, kako bih dobio dozvolu za objavljivanje knjige, i bio je zapanjen da se neko zanima za nju.
“Korupcija u fašističkim zemljama neizbežno proističe iz preokreta uloga kapitalista i države kao nosilaca ekonomske moći,” pisao je Rajman.
Nacisti nisu bili neprijateljski nastrojeni prema poslovanju u celini već su se protivili tradicionalnim, nezavisnim, porodičnim, malim preduzećima koja nisu nudila ništa za potrebe izgradnje nacije i planiranja rata.
Nacistički režim ispred kupaca
Ključni alat za ostvarenje toga bilo je uspostavljanje Nacističke partije kao centralnog regulatora svih preduzeća. Velike kompanije su imale resurse da se usklade i mogućnost da razviju dobre odnose sa političkim gospodarima dok su nedovoljno kapitalizovana mala preduzeća bila pritisnuta do tačke izumiranja. Mogli ste profitirati pod nacističkim pravilima pod uslovom da ste stavili režim ispred kupaca.
“Većina biznismena u totalitarnoj ekonomiji oseća se sigurnije ako imaju zaštitnika u državnoj ili partijskoj birokratiji,” piše Rajman. “Plaćaju za svoju zaštitu kao što su to činili bespomoćni seljaci feudalnih dana. Međutim, inherentno je u sadašnjem rasporedu snaga da je zvaničnik često dovoljno nezavistan da uzme novac ali ne pruži zaštitu.”
Propast zaista nezavisnog biznismena
Pisao je o “propadanju i uništenju zaista nezavisnog biznismena, koji je bio gospodar svog preduzeća, i vršio svoja prava vlasništva. Ovaj tip kapitaliste nestaje ali drugi tip napreduje. On se obogaćuje kroz svoje partijske veze; sam je član partije odan vođi, favorizovan od strane birokratije, ukorenjen zbog porodičnih veza i političkih afilijacija.
U mnogim slučajevima, bogatstvo ovih partijskih kapitalista je stvoreno kroz partijsko korišćenje gole moći. U interesu je ovih kapitalista da ojačaju partiju koja ih je ojačala. Usput, ponekad se dešava da postanu toliko jaki da predstavljaju opasnost za sistem, zbog čega se likvidiraju ili čiste.”
Ovo je posebno važilo za nezavisne izdavače i distributere. Njihov postepeni bankrot služio je za efektivnu nacionalizaciju svih preživelih medijskih kuća koje su znale da je u njihovom interesu da odražavaju prioritete Nacističke partije.
Rajman je pisao: “Logičan ishod fašističkog sistema je da sve novine, novinske agencije i časopisi postanu manje-više direktni organi fašističke partije i države. Oni su vladine institucije nad kojima pojedinačni kapitalisti nemaju kontrolu i vrlo malo uticaja osim ako nisu lojalni podržavaoci ili članovi svemoćne partije.”
Državna propaganda iznad slobodnog uma
“Pod fašizmom ili bilo kojim totalitarnim režimom, urednik više ne može delovati nezavisno,” pisao je Rajman. “Mišljenja su opasna. Mora biti voljan da štampa bilo koje ‘vesti’ koje izda državna propaganda, čak i kada zna da su potpuno u suprotnosti sa činjenicama, i mora potisnuti prave vesti koje odražavaju mudrost vođe. Njegovi uvodnici mogu se razlikovati od uvodnika drugih novina samo u meri u kojoj izražava istu ideju drugačijim jezikom. Nema izbora između istine i laži, jer je on samo državni službenik za koga ‘istina’ i ‘poštenje’ ne postoje kao moralni problem već su identični sa interesima Partije.”
Jedna od politika uključivala je agresivnu kontrolu cena. Nisu funkcionisale za suzbijanje inflacije ali su bile politički korisne na druge načine. “U takvim okolnostima, gotovo svaki biznismen postaje potencijalni kriminalac u očima Vlade,” pisao je Rajman. “Skoro da nema proizvođača ili trgovca koji, namerno ili nenamerno, nije prekršio neki od dekreta o cenama. Ovo ima efekat smanjenja autoriteta države; s druge strane, takođe čini državne vlasti strašnijima, jer nijedan biznismen ne zna kada može biti strogo kažnjen.”
Od tada, Rajman priča mnoge zanimljive ako i zastrašujuće priče o, na primer, farmeru svinja koji se suočavao sa cenovnim plafonima za svoj proizvod i uspeo ih je zaobići prodajući visokoplaćenog psa uz niskoplaćenu svinju, nakon čega bi se pas vraćao. Ovakvo manevrisanje postalo je uobičajeno.
Kako preduzetništvo funkcioniše pod fašističkim režimom?
Mogu samo toplo preporučiti ovu knjigu kao briljantan unutrašnji pogled na to kako preduzetništvo funkcioniše pod fašističkim režimom. Nemački slučaj je bio fašizam sa rasističkim i anti-jevrejskim elementom za potrebe političkih čistki. 1939. godine nije bilo potpuno očigledno kako će ovo završiti u masovnim i ciljanim istrebljenjima na ogromnoj skali.
Nemački sistem tih dana imao je mnogo sličnosti sa italijanskim slučajem, koji je bio fašizam bez ambicije za potpunim etničkim čišćenjem. U tom slučaju, vredi ga proučiti kao model kako se fašizam može ispoljiti u drugim kontekstima.
Najbolja knjiga koju sam video o italijanskom slučaju je klasična knjiga Džona T. Flina iz 1944. godine „As We Go Marching“. Flin je bio široko poštovan novinar, istoričar i naučnik 1930-ih, koji je uglavnom zaboravljen posle rata zbog svojih političkih aktivnosti. Ali njegovo izuzetno naučno delo izdržalo je test vremena. Njegova knjiga dekonstruiše istoriju fašističke ideologije u Italiji od pola veka ranije i objašnjava centralizujuću etiku sistema, kako u politici tako i u ekonomiji.
Nakon eruditnog ispitivanja glavnih teoretičara, Flin pruža lep sažetak
Fašizam, piše Flin, je oblik društvene organizacije:
- U kojoj vlada ne priznaje nikakva ograničenja svojih moći—totalitarizam.
- U kojoj ovom neograničenom vladom upravlja diktator—princip liderstva.
- U kojoj je vlada organizovana da upravlja kapitalističkim sistemom i omogući mu funkcionisanje pod ogromnom birokratijom.
- U kojoj je ekonomsko društvo organizovano na sindikalističkom modelu; tj. proizvođačkim grupama formiranim u zanatske i profesionalne kategorije pod nadzorom države.
- U kojoj vlada i sindikalističke organizacije upravljaju kapitalističkim društvom na planiranom, autarhičnom principu.
- U kojoj se vlada smatra odgovornom za obezbeđivanje nacije adekvatnom kupovnom moći putem javne potrošnje i zaduživanja.
- U kojoj se militarizam koristi kao svesni mehanizam vladine potrošnje.
- U kojoj je imperijalizam uključen kao politika koja neizbežno proizilazi iz militarizma kao i drugih elemenata fašizma.
Veza korporacija i javnog sektora
Svaka tačka zahteva duži komentar, ali fokusirajmo se posebno na broj 5, sa naglaskom na sindikalističke organizacije. U to vreme, to su bile velike korporacije vođene sa naglaskom na sindikalnu organizaciju radne snage. U našem vremenu, te organizacije su zamenjene menadžerskom nadklasom u tehnološkom i farmaceutskom sektoru koja ima uho vlade i razvila je bliske veze sa javnim sektorom, svaka zavisna od druge. Ovde dolazimo do suštinskih kostiju i mesa zašto se ovaj sistem naziva korporativističkim.
U današnjem polarizovanom političkom okruženju, levice se i dalje brinu o neograničenom kapitalizmu, dok desnica stalno traga za neprijateljem punog socijalizma. Svaka strana je svela fašistički korporatvizam na istorijski problem na nivou spaljivanja veštica, potpuno savladan ali koristan kao istorijska referenca za oblikovanje savremene uvrede protiv druge strane.
Kao rezultat toga, i naoružani partijskim bete noires koji nemaju nikakve sličnosti sa bilo kakvom stvarnom pretnjom, gotovo niko ko je politički angažovan i aktivan nije potpuno svestan da nema ničeg posebno novog u onome što se naziva Velikim resetom.
To je korporatistički model – kombinacija najgorih aspekata kapitalizma i socijalizma bez ograničenja – u kojem se privileguje elita na račun većine, što je razlog zašto nam ova istorijska dela Reimana i Flina deluju tako poznato danas.
Ipak, iz nekog čudnog razloga, taktilna stvarnost fašizma u praksi – ne uvreda, već istorijski sistem – jedva da je poznata u popularnoj ili akademskoj kulturi. To olakšava ponovno implementiranje takvog sistema u našem vremenu.
