Иако би се сваки, па и српски државник сложио с изреком која се приписује премијеру Уједињеног Краљевства Винстону Черчилу, изреченом по немачком нападу на Велику Британију у Другом светском рату а на предлог да се тамошњи војни буџет попуни фунтама намењеним култури – да уколико нема културе, шта онда треба да се брани, буџет за културу у Републици Србији сваке године је све мањи, махом износи око половине постотка БДП-а, док је 2023. био тек 0,67 одсто БДП-а.
Или – Србија одваја шест пута мање средстава за културу него Словенија, три пута мање него Хрватска, два пута мање него Црна Гора.
Управо чињеницу да су им зараде драстично мање него у региону, али и ниже од републичког просека истакли су чланови Београдске филхармоније (БФ) који су се обратили публици и саопштили у каквим условима раде.
„Проносећи име нашег града и земље широм света, сваки пут се суочавамо све више са чињеницом да смо у свом граду и у својој земљи тако високо образовани, а тако ниско вредновани. Да тако добро и много свирамо, а да смо тако мало и лоше плаћени. Да сан о новој дворани Филхармоније нашег велеграда све више бледи, док публика у Скопљу, Подгорици, Тирани на јави ужива у гледалиштима каква доликују главним градовима“, истакнуто је у апелу БФ.
Мале плате – угроженост опстанка оркестара
Колегама су се потом придружили и Оркестар опере Српског народног позоришта (СНП) у Новом Саду, те Хор опере и ансамбл и солисти балета исте куће, али и Оркестар Народног позоришта (НП) у Београду. Институције које граде српски културни идентитет у последњих сто и више година.
„Говоримо о веома ниским платама, најнижим примањима музичара у региону, о сали која је била извесна, па више није извесна, о текућим проблемима с којима се сусрећемо деценијама, а надамо се да ово неће бити питање и за сутра“, прецизирао је за РТ Балкан перкусиониста БФ Александар Радуловић.
Коментаришући сусрет премијерке Ане Брнабић са члановима БФ и СНП, рекао је да би волео да се заиста организује радна група у којој ће бити људи из ресора културе, укључујући из БФ, особе које заиста разумеју проблематику, а не индивидуалци који су жељни личне користи на неколико година, те додао да нажалост од октобра када су имали штрајк упозорења до данас ништа конкретно није покренуто иако обећања постоје.
Све три куће у својим апелима поменуле су, поред зарада, бројне друге проблеме с којима се суочавају, од стања зграда, сала, дотрајалих инструмената, концертних униформи и сл., али инсистирају на томе да су примања кључна.
„Ако немате добру понуду плате, нећете имати добру конкуренцију на аудицији, што значи да ће се оркестри гасити један по један јер ће млади одлазити у иностранство – то је по нама суштина. Већина мојих колега ради по више послова не би ли могли да преживе а сви би желели само да музицирају“, каже Радуловић.
На проблем осипања оркестра указују и из Народног позоришта, где се нису подмладили годинама, будући да постоји и проблем око систематизације и отварања нових радних места, премда је ангажовано неколико младих хонорараца као испомоћ.
„Оркестар Народног позоришта веома много ради, то је најангажованија секција у овом театру будући да покрива опере, балете, представе, уз свакодневне пробе. Људи дају максимум, а висином примања су понижени, не могу да живе од свог рада, што на дуге стазе доводи до угрожености опстанка оркестра“, поручују музичари из националног театра, те истичу да је њихова професија посебна јер школовање траје веома дуго, као и да сви у оркестру имају и докторате и магистратуре.
Међународни монетарни фонд и штедња у култури
Међутим, и поред премијеркиног обећања да је Влада Србије спремна да допринесе бољем положају уметника, треба указати на то да проблем с буџетским издвајањем за културу сеже до Међународног монетарног фонда и његових инструкција за мере штедње које се увек односе на здравство, образовање и културе, секторе који не доносе профит.
Јужнокорејски економиста Ха-Џун Чанг у књизи „Лоши Самарићани: Мит о слободној трговини и тајна историја капитализма“ истиче да САД и земље Западне Европе преко ММФ-а и Светске банке намећу неолиберални концепт отвореног тржишта сиромашнијим земљама, односно да су почели да постављају услове око буџета, правдајући тиме да су буџетски дефицити главни узрок проблема.
„Након дужничке кризе Трећег света 1982. године, улоге ММФ-а и Светске банке су се драматично промениле. Почели су да врше много јачи политички утицај на земље у развоју (…) у области као што су владини буџети, индустријска регулатива, пољопривредне цене и тако даље“, пише Ха-Џун Чанг.
У последњој деценији и европске земље су погодила велика смањења буџета за културу. Та мера је пре свега потресала дужничке државе Грчку и Италију. Грчка је од 2009. смањила буџет за културу за чак 35 одсто, а рестриктивне мере у Италији довеле су нпр. Галерију Уфици да ради опстанка изнајмљује простор за модне ревије.
Ипак увек остаје нада да се може одупрети диктату ММФ-а, те да ће Србија заиста након вишедеценијског немара према својим уметницима и култури, поред спорадичних излета, ту праксу изменити.
„Ако смо референтни да станемо раме уз раме са светским оркестрима на сцени Карнеги хола, да свирамо у свим водећим дворанама света, требало би да имамо адекватан третман код куће. Култура не може да изгуби ако се негује“, закључио је за РТ Балкан перкусиониста Александар Радуловић.
