Почетна » Друштво » Миша Ђурковић: Урушавање основног образовања

Миша Ђурковић: Урушавање основног образовања

У коментарима на претходни текст неко је написао да држава не може без образовања, али колонија може. Тиме је заиста сажето изразио суштину укупне „реформе“ образовања у Србији после двехиљадите године. Странци који су преко својих агената утицаја и углавном корумпираних, а често заиста и неинформисаних политичара, завладали овом земљом, образовање су третирали управо онако како се то ради са колонијама. Дакле за разлику од нормативног дискурса о прилагођавању, унапређивању и модернизацији образовања, овде смо у пракси имали његово систематско урушавање на свим нивоима, идеологизацију и баналну комерцијализацију у складу с потребама колонизатора и нове елите.

Колонизација српског образовања започела је још деведесетих година, када је под окриљем Сорос фонда направљена комплетна паралелна структура стручњака за образовање који су свој програм развијали са намером да га примене. Након експериментисања са алтернативним академским институцијама и програмима, након 2000. управо је њихов водећи кадар, госпођа Тинде Ковач Церовић, преузела овај сектор. Она је, а не номинални министар Кнежевић, поставила основе за систем образовања који је и данас на снази у држави.

По стандардном окупационом систему прво је укинут државни монопол и стварна контрола над уџбеницима који се користе и из којих деца уче. То је отворило простор за масовну корупцију коју су стране компаније користиле да директорима, професорима и осталима који одлучују о избору уџбеника купују таблете, плаћају семинаре и на други начин усмеравају њихов избор. У исто време су неспособни директори државних издавачких кућа губили простор на тржишту и полако водили те издаваче на ивицу пропасти. Када је тадашњи министар Вербић 2016. пробао да бар делимично уведе ред и заустави овај процес самоколонизације, лично је Ангела Меркел дошла у посету Београду, након чега је тадашњи председник владе као и увек у сличним ситуацијама урадио оно што странци траже од њега. Резултат је то да стране компаније не само да доминирају нашим тржиштем уџбеника, већ фактички имају и неку врсту олигопола. Довођење Шарчевића на чело преосталих домаћих издавача наговештава да ће се ускоро и тај процес завршити као и са банкарским системом, да више неће бити релевантних домаћих субјеката и да ће као у правој колонији све држати странци.

Систем који је Тинде поставила у овом процесу укључио је стварање два врло важна тела, као „независних агенција“, што су у пракси увек тела мање-више под директном идеолошком контролом или палицом колонизатора. То су Завод за унапређење образовања и васпитања и Завод за вредновање квалитета образовања и васпитања. Од почетка су ове две институције, које одобравају планове, програме и уџбенике, биле врло јасно идеолошки профилисане и до данас у њима доминирају управо кадрови сорос провенијенције чиме је обезбеђен како интерес ових страних издавача, тако и јасан идеолошки правац „реформе образовања“ који је ишао на укидање националних митова, укидање сексуалних инхибиција, снижавање нивоа захтевности програма и оцена и тоталну бирократизацију и енџиоизацију образовања где је за инспекторе и остале важно да су све колоне у гомили папирологије попуњене, а да никога не занима шта се стварно дешава на часу и који квалитет знања деца имају.

Као што смо приметили, преко целе те структуре странци су наметали обарање критеријума чиме је обаран и укупни ниво способности становништва да разуме шта му се ради и како да се од тога одбрани. Све наравно иде под универзалним хуманитарним објашњењима, па је тако уведен и систем ИОП-а, где се ишло на инклузију деце са посебним потребама иако је за велики број њих, њихових родитеља, учитеља итд. то значило пакао. Наиме, за сваког од те деце би школство морало да обезбеди посебног асистента – што је наравно у Србији незамисливо – па су учитељи били принуђени да са једним одељењем раде по два или три програма што је аутоматски значило и немогућност да свој посао раде како треба. Наравно номинално је постојао програм и за надарену децу, али тек тиме није имао ко да се бави….

Преко познатих механизама јавно-приватног партнерства са Министарством су радиле бројне агенције доносећи грантове, и полако у њега убацујући своју идеолошку агенду и своје кадрове, па тако у стратегијама образовања све врви од џендеризације, антинационализма и сличних будалаштина. Поменимо да је све више одвајано и образовање мањина од средњег тока српског образовања па смо дошли дотле да дете припадник националне мањине на крају процеса школовања у држави Србији не мора да зна српски језик, иначе званичан језик ове државе, на нивоу који прелази Б1. Тиме је то дете нпр. онемогућено да се интегрише и запосли у овом систему, односно подстиче се да буде део мањинског гета, заједнице изоловане од остатка друштва.

Имало би још милион оваквих детаља, укључујући и то како такмичења организују невладине организације, а Министарство нема апсолутно никакву могућност да на то утиче иако се бодови рачунају деци за упис. Или приватизација Петнице која је такође претворена у невладину организацију.

Чини се да је најозбиљнији посао који је колонијални систем одрадио потпуна деградација положаја професора, наставника и учитеља. Уместо да професија у просвети има врхунски дигнитет, она је доживела да се ученици и родитељи једнако иживљавају над просветарима. Од случајева извлачења столице у Трстенику, преко бројних пребијања, све до налога Министарства на крају ове школске године да професори пошаљу најпре ученицима предлог оцене па да тек онда након реакције ученика могу да уписују оцене. Узгред, они су то сазнали преко портала и новина, а не од школских власти.

Са подривањем овог ауторитета и једнаким подривањем ауторитета родитеља, укинута је могућност за дисциплиновање деце без чега нема ничега, укључујући ни знање и образовање.

Последњи корак у начину на који политичка елита третира образовање је довођење госпође Ђукић Дејановић на чело овог Министарства. Она је идеална особа за то место будући је познато да се не меша у свој посао. Идеолошки је сасвим на страни оних који већ управљају тим Министарством и структуром образовања, тако да ће се наставити у истом правцу. Она је, сетимо се, била начелу Министарства за обнову демографије када је донета актуелна стратегија обнове становништва – то је онај документ у коме се на две стране развијају услови за побољшање абортуса у Србији, документ готово идентичан оном који је донет и десет година раније са катастрофалним последицама.

Но, министар Ђукић Дејановић наставља и свој естрадни посао, водећи на Рингијеровој телевизији емисију која заиста говори о томе где нам је образовање, а и читава држава. Емисија се пригодно зове На терапији.

П. С. Чујем да је софтвер за електронске дневнике хрватски и да се сви подаци о нашем комплетном школском систему, подаци о појединачним ученицима плус разни други осетљиви подаци на тај начин сливају негде у Загреб…

Повезани чланци:

Портал Компас Инфо посебну пажњу посвећује темама које се тичу друштва, економије, вере, културе, историје, традиције и идентитета народа који живе у овом региону. Желимо да вам пружимо објективан, балансиран и прогресиван поглед на свет око нас, као и да подстакнемо на размишљање, дискусију и деловање у правцу бољег друштва за све нас.