Vasilije Trbić je rođen 11. oktobra 1881. godine u selu Belo Brdo, kod Dalja, u istočnoj Slavoniji (tadašnja Austro-ugarska) 1881. godine od oca Jevta i majke Mile. Njegova porodica, kako sam navodi, poreklom je iz Baranje, iz sela Jagodnjaka.
Njegov pradeda Jefto je primoran da, sa svojih pet sinova, pobegne iz rodne kuće i da se skloni od odmazde zato što je, u odbrani imanja i domaće časti, ubio nekog mađarskog nemeša (plemića). Jedan od tih sinova, Vasilijev deda Jefto, oko 1790. godine, baš u vreme kada su Srbi u Ugarskoj dobili svoja građanska prava, naselio se u Belom Brdu.
Kao vredni domaćini njegovi roditelji i rođaci su se za veoma kratko vreme uspeli materijalno stabilizovati. Pokupovali su lepa imanja i u glavnoj ulici sela napravili preko dvadeset kuća. Došla je, međutim, 1848. godina i teška ekonomska kriza u kojoj je veći deo naroda, uključujući i njegovu porodicu naglo osiromašio. Uspeli su samo da mu omoguće osnovno školovanje u Belom Brdu.
Školovao se u Osečkoj gimnaziji, ali se njegov životni put radikalno menja
S obzirom da nije bio jedino njihovo dete, nisu znali šta dalje sa njim. Ipak su se odlučili da ga pošalju u osečku gimnaziju, ali igrom slučaja njegova sudbina i životni put te 1892. godine se radikalno menjaju.
Brigu o njemu preuzima njegova rođaka, učiteljica, i upisuje ga u paraćinsku gimnaziju gde završava prva dva razreda, a zatim, zajedno s rođacima, prelazi u Aleksinac gde nastavlja i završava školovanje. Zatim radi kod jednog marvenog lekara za stan i hranu. Odatle beži u manastir Sv. Roman blizu Deligrada gde je naučio pravila crkvene službe, ali i obavljao najteže fizičke poslove.
Hilandar i duhovno uzdizanje
U međuvremenu proučava dela Dositeja Obradovića i, u proleće 1898, odluči da ode u manastir Hilandar i da pokuša da se upiše u bogoslovsku školu u Kareji. Ceo taj put preko Bugarske i Turske prelazi peške i, uz srećnu okolnost, uspeva da na Blagovesti, 26. marta iste godine, uđe na kapije Hilandara.
U školi u Kareji ostaje četiri godine gde, pored starogrčkog, izučava i novogrčki i bugarski jezik. Sa tom diplomom stiče pravo da bude učitelj i sveštenik u Grčkoj, ali i da ide na više teološko obrazovanje na Halki i na teološkom fakultetu u Atini. Kako sam izjavljuje, bio je formiran čovek, iako je imao svega 21 godinu. Počeo je i da sarađuje u časopisu Carigradski Glasnik.
Incident u Solunu i preokret u životu
Na njegov dalji put bitno su uticala dva neplanirana događaja. Prvi je tuča između grupe učenika iz Srpske gimnazije koji su bili na jednomesečnom odmoru u Solunu i jedne grupe srbomrzaca. U tuči je ubijen jedan čovek, a jedan je teže ranjen. Akteri u tuči preko Soluna pobegnu u Beograd, a kao saučesnika optuže Vasilija, iako on nije imao nikakvog fizičkog udela u tome.
Drugi događaj je bacanje bombe na francuski parobrod u solunskom pristaništu. Posle toga događaja Turci otpočinju žestoku raciju protiv svih onih koji govore slovenskim jezikom. Vasilije je bio svestan situacije i odmah se iz centra Soluna uputio u zabačene turske mahale u koje žandarmerija obično ne dolazi.
Odjednom se, međutim, pred njim pojavio jedan žandarmerijski pukovnik koji mu je rekao da priđe, a kad je prišao on je izvadio korbač i počeo da ga tuče. Vasilije je bez mnogo razmišljanja izvadio kamu koju je neposredno pre toga dobio od kavaza Fehima i sa njom bukvalno prikovao žandarma za kapiju.
To je, ujedno, bio i kraj njegove ideje o daljem školovanju, ali i početak njegovih muka, prikrivanja i čvrste odluke da napusti monolitnost svešteničkog života i da se pridruži srpskoj akciji u Makedoniji.
Let četničkog vojvode u porobljenu otadžbinu
Po dolasku sa Krfa na solunski front naša je vojska zauzela određene položaje i postepeno stupala u dejstvo. Naši su dobro znali kakve prilike vladaju u okupiranoj Srbiji i Crnoj Gori i kakva zverstva okupatori čine nad našim stanovništvom. Kad su neprijatelji u proleće 1917. godine počeli regrutovati naše muško stanovništvo od 15 do 50 godina, ceo svet je počeo bežati u šumu.
Nastali su crni dani za naše stanovništvo pod okupatorima, o čemu najbolju sliku daju prikupljeni podaci od strane pok. prof. Dr Arčibalda Rajsa.
U takvim momentima, pored borbe na frontu, trebalo je naći načina da se održi nacionalni duh kod naroda koji je ostao pod okupatorima i da mu se nagovesti skoro oslobođenje.
Tajna misija preko neprijateljske pozadine
Stari nacionalni borac, četnički vojvoda Vasilije Trbić, po odobrenju Vrhovne komande imao je da pređe u južnu Srbiju, i da se na licu mesta uveri o prilikama koje vladaju u okupiranim krajevima. Pored toga, njegovo odašiljanje u duboku neprijateljsku pozadinu bilo je u vezi sa stupanjem Rumunije u rat.
Odluka je pala da Trbić avionom pređe u južnu Srbiju, po mogućstvu izvrši svoju misiju, a potom da se vrati na solunski front.
Podvig iznad okupirane Srbije
20. juna 1916. godine Trbić je stigao u srpsko-francusku eskadrilu u Vertekop, gde je ostao nekoliko dana radi pripreme za put. Polazak je bio zakazan 27. jula i toga dana u tri sata izjutra ušao je u avion i pošao na put. Njegov pilot je bio francuski poručnik Delkroa, a leteli su na avionu „nieuport”. Vreme je bilo lepo i sreća ih je pratila tako, da su bez smetnje prispeli na određeno mesto.
Preleteli su preko Prilepa i dalje između Skoplja i Velesa i u 4,55 časova spustili se na planinu Solunci, na mestu zvanom „Veleška rupa“. Pilot Delkroa odmah se avionom vratio na solunski front, a Trbić se dočepao planina i pošao u izvršenje poverljive misije.
Trbić je svoju misiju uspešno izvršio i tek u januaru 1917. godine vratio se na solunski front sa iscrpnim izveštajima o stanju kod neprijatelja. Let četničkog vojvode Vasilija Trbića u porobljenu otadžbinu bilo je pravo požrtvovanje i veliki herojski podvig.
Za to požrtvovanje i uspešno izvršenu misiju prestolonaslednik regent Aleksandar odlikovao je Trbića najvišim ratnim ordenom Karađorđevom zvezdom sa mačevima.
Porodične tragedije i politički usponi
Posle Balkanskih ratova, naselio se u Velesu i za vreme bugarske vlade (1915–1918) Bugari su mu ubili oca. Njegovo ime se u međuratnom periodu sreće nekoliko puta u vezi sa nečasnim poslovima i sudom. Svedočio je 1917. godine u Solunskom procesu, protiv Bogdana Radenkovića i ostalih optuženika. Kasnije je bio narodni poslanik i direktor jednog lista u jugoslovenskoj državi.
Svedočio je 1929. godine tokom suđenja atentatoru Puniši Račiću, zbog napada na hrvatske vođe Stjepana Radića i drugove. Suđeno mu je jula 1936. godine kao saučesniku u grupi atentatora (Arnautović i drugi), koji su pokušali napad na predsednika jugoslovenske vlade dr Milana Stojadinovića. Osuđen je na četiri godine robije i isto toliko gubitka časnih prava. To je razlog što je njegovo ime ranije sklonjeno u duboku senku i nagli zaborav.
Zaboravljeni heroj
Takav odnos prema njemu nastavili su i jugoslovenski (naročito makedonski) komunisti. To „buržoasko“ nasleđe su prosto preuzeli i dosledno ga nastavili bez obzira na činjenicu da on nije mogao biti tretiran kao politički emigrant jer faktički nije to ni bio.
On je jednostavno napustio dužnost predsednika prilepske opštine i ispred nemačke najezde odstupio preko Grčke (porodica mu je ostala u okupiranoj zemlji sa svim pratećim stradanjima, patnjama i nevoljama – sa bogatog imanja prognana u okupirani Beograd bez igde ičega).
Nastavio je preko Palestine, zatim Egipta i Turske. Nakon godinu dana ponovo se našao u Egiptu i tu je dočekao kraj rata. Za celo vreme tog rata, Trbić se nije vezivao za jugoslovensku vladu, niti bilo koji politički pokret. Samostalno je, pretežno o svom trošku – bez podrške bilo koje državne institucije, preko svojih veza i prijatelja pristupio obaveštajnom radu.
Rezultati do kojih je došao mogu se porediti s podvizima čuvenog ruskog obaveštajca Riharda Zorgea, ali sve to za novu komunističku vlast nije bilo dovoljno.
