Prošao je kratki unipolarni trenutak, kada je Amerika bila jedina supersila i kada je mogla je da se pretvara da kontroliše čitav svet, a tome sada treba dodati stalnu američku budžetsku krizu i naglo rastući državni dug, što Vašington primorava da donese važne odluke, piše hrvatski geopolitičar Zoran Meter za sajt “Geopolitika njuz”.
Ove odluke će se razlikovati, zavisno od toga ko će biti izabran za predsednika SAD. U svom prvom mandatu, Donald Tramp je pretio da će povući američke trupe iz Nemačke i iz NATO-a, a u drugom mandatu on to može da učini, ili da proglasi Severnoatlantsku alijansu “uspavanom”.
Nasuprot tome, Kamala Haris bi mogla da ponovno potvrdi tradicionalne američke obaveze, kao što je to učinio Džozef Bajden. Ali, za razliku od Bajdena, Harisova je okružena savetnicima i tink tenkovima koji su se već distancirali od posleratnog kreda američkog hegemonističkog intervencionizma.
Kolumnista američkog “Blumberga” Andreas Klut, koji godinama prati američku diplomatiju, pitanja nacionalne bezbednosti i geopolitike, napisao je osvrt u kome upozorava na neminovno američko povlačenje iz Evrope, bez obzira na to ko će pobediti u trci za Beloj kući 5. novembra.
Ovaj tekst je posebno zanimljiv u kontekstu sadašnjih bezbednosnih turbulencija na evropskom kontinentu i rastućih podela među evropskim saveznicima, ali i u globalnom geopolitičkom kontekstu, gde je očigledan pad uticaja SAD i nezaustavljiv uspon drugih sila, pre svega Kine.
Zanimljivo je i to što je tekst objavljen uoči američkih predsedničkih izbora, ali sudbina Evropljana je zapravo već odlučena, smatra Zoran Meter.
Nije pitanje da li će do povlačenja doći, već kada i kako
“Blumergov” autor najpre upozorava da “dve tektonske ploče geopolitike” već dugo kreću u suprotnim smerovima i na pravi “geopolitički rascep” između SAD i Evrope, uzrokovan škrtarenjem evropskih članica NATO-a da više izdvajaju na troškove odbrane, što je najpre frustriralo, a potom razbesnelo američke zvaničnike.
“Čak i ako neki u Evropi sada troše više na vojsku, promena dolazi previše kasno”, smatra ovaj autor i dodaje kako će “transatlantska veza olabaviti, ako ne i sasvim pući”.
Američki predsednici nakon Baraka Obame pokušali su, i dosad u tome nisu uspeli, da se okrenu od Evrope i Bliskog istoka ka Azijsko-pacifičkom regionu, gde SAD već osećaju žestoke potrese zbog Kine.
Sada SAD stoje pred izborom izolacionizma Donalda Trampa ili suptilnijeg ograničavanja, zvanog “obuzdavanje” Kamale Haris, primećuje hrvatski geopolitičar.
Američki autor tvrdi da je o tome razgovarao sa strategom u Stimson centru u Vašingtonu Emom Ašford, koja je proučavala scenarije američkog povlačenja i njihov efekat na Evropu. Neki su “samo” zabrinjavajući, od drugih se sadašnjim evropskim elitama diže kosa na glavi.
Ponuđeni scenariji se u nekoj meri razlikuju. Da li će američko povlačenje biti iznenadno i brzo, ili postupno i sporo? Drugo, da li je to stvar slobodnog izbora, ili je nečim iznuđeno, pita se Meter.
Trampov odlazak bio bi nameran i brz. Nasuprot tome, Harisova bi se retorički posvetila Evropi, ali bi ipak bila primorana na povlačenje iz Evrope zbog “nepredviđenih okolnosti”, poput velikog rata u Aziji, kineske invazije na Tajvan itd.
Brzo Trampovo povlačenje predstavljalo bi pravu noćnu moru za Evropu. Nagli raskid između SAD i Evrope, poput rata SAD i Kine u Aziji, bio bi drugačiji. Za Evropu bi ovakav razvoj događaja bio katastrofalan, pogotovo zato što se Kina, Rusija, Severna Koreja i Iran već ponašaju kao osovina, koje koordinira poteze, dodaje hrvatski geopolitičar.
U najmanju ruku, Evropa mora da shvati o čemu Amerikanci govore i da nije pitanje da li će do raskida doći, već kada i kako, zaključuje “Blumberg”.
