Страдало је 1.100 припадника војске и полиције, погинуло је више од 2.500 цивила, а рањено више од 7.500 грађана Србије. Процењује се да је материјална већа од десет милијарди долара. Бомбардовање је оставило и огромне еколошке последице, а употреба осиромашеног уранијума осетно је угрозила здравље становништва.
Политичке последице тичу се губитка ефективне контроле Србије над Косовом, успостављања међународне управе Унмика и Кфора, који су били сведоци проглашења независности Косова. Друштвене последице огледале су се у расељавању великог броја људи, уз психолошке последице по становништво, дуготрајну економску стагнацију и пад стандарда. Кумановским споразумом 1. јуна 1999. године окончано је бомбардовање. Истог дана Савет безбедности УН усваја Резолуцију 1244, којом се повлаче снаге СРЈ са Косова и долазе међународне снаге Кфора.
У условима изразите технолошке надмоћи НАТО-а, одбрана СРЈ заснивала се на комбинацији војних и цивилних мера. Кључну улогу имале су јединице противваздухопловне одбране. Упркос техничкој инфериорности, оне су примењивале често премештање ракетних система, маскирање и израду лажних циљева и ограничено укључивање радара како би се избегло откривање. Оборен је амерички „невидљиви” авион, што је показало спремност војске да брани своју земљу, али и рањивост најмодернијих летелица.
Војна техника и људство распоређивани су на више локација како би се смањили губици. Командне структуре често су мењале локације са којих су командовале борбеним дејствима.
У току агресије велики допринос отпору агресору дали су цивилна заштита и становништво. Систем је имао важну улогу у организовању склоништа и узбуњивању грађана, евакуацији становништва и санацији последица напада. Грађани су учествовали и симболичним облицима отпора, попут окупљања на мостовима и јавним местима.
У свету и данас, после 27 година, постоје различита тумачења овог догађаја, али то није сметало да се по истом моделу, и даље без придржавања међународног права, сличне ствари догађају и у другим деловима света.
Као и сваке године, 24. март се обележава као сећање на жртве и разарања и дан када је престало да важи међународно право. Та сећања треба да негујемо, без обзира на то што овај датум означава почетак једног од најтежих периода савремене историје Србије.
Драган Паскаш,
генерал, Београд
