Tokom poslednje decenije života, zapravo poslednjih nekoliko godina, Gete privodi kraju drugi deo Vilhelma Majstera i drugi deo Fausta. Ta decenija je od istorijskog značaja i za srpsku narodnu poeziju, jer je Gete prihvata i preporučuje preko nekoliko članaka.
Srpska usmena poezija je postala veoma čitana u intelektualnim salonima Nemačke, naročito pošto se za nju založio veliki Johan Volfgang Gete.
Gete se prvi put sreo sa srpskom poezijom u knjizi italijanskog putopisca opata Fortisa u Dalmaciji. Bila je to „Hasanaginica“. Bio je toliko očaran da ju je izvanredno preveo i to u originalnom stihu, desetercu, iako nije govorio srpski jezik. Kada je prevodio Hasanaginicu 1775. godine, Gete je imao oko 25 godina. Dramatična balada o ženi i čoveku koji su toliko vezani jedno za drugo da je razaranje njihove zajednice za oboje prebolno, a ipak neizbežno jer Hasanagina osećanja su određena posebnim normama. Geteov rani susret sa pesmom o Hasanaginici delovao je na njegovo pozno okretanje pesmama Karadžićeve zbirke. Vrhunac toga je esej „Srpske pesme“. Deo ovog eseja je otkrivanje vlastite duhovne srodnosti sa tom poezijom. „Smernost (Sittsamkeit) srpske devojke, koja nikada ne podiže lepe trepavice; izvanredno lepo“. To je Geteov rezime i ocena u jednoj rečenici pesme „Srpska đevojka“, one koja počinje stihom „U Milice duge trepavice“.
Na Kraljeviću Marku Gete se zadržavao sa ograničenim razumevanjem za njega. Crnog Đorđa Gete je samo pomenuo: da je u njegovim borbama „takođe ostalo pesničkih spomenika“.
„Osećanja su uvek najiskrenija“, „ljubavne pesme su najlepše“ i čitati ih valja u najvećem broju kaže Gete o srpskoj ljubavnoj poeziji. To isto vredi i za njegovu poeziju. Možda je ovo najsuštinskiji sagovornički susret pesnika Getea sa srpskom narodnom poezijom.
Interesovanje za srpsku narodnu poeziju
Posle Prvog srpskog ustanka, kada mu je Jakov Grim skrenuo pažnju na lepotu čitavog korpusa usmene srpske poezije Gete se ponovo zainteresovao za njih. Tada je otkrio lirske pesme. Poezija koja je nastajala u genijalnim glavama nepismenih anonimnih poeta izazivala je izuzetno Geteovo poštovanje. Te „beskrajno lepe stihove“ prijateljima je poredio sa „Pesmom nad pesmama“ iz Svetoga pisma, biserom svetske književnosti. Do srpskih pesama Gete je teško dolazio jer su mnoge ostale ne zapisane. Te pesme su se kako navodi „uz pratnju izvesnog, vrlo jednostavnog instrumenta, zvanog gusle sačuvale u nižim slojevima društva“.
Ovako visoke ocene velikog pesnika doprinele su da su i drugi ugledni Nemci prevodili srpsku narodnu poeziju na druge jezike. Bila je to najbolja propaganda koja se u ono doba mogla dobiti.
Posebne zasluge za prenošenje kulture balkanskih Slovena, a naročito Srba, Nemcima imala je mlada plemkinja iz Halea Tereza Albertina Lujza fon Jakob, poznata pod pseudonimom Talfj. Ona je dolazila do srpske poezije posredno preko Rusa. Do punoletstva je živela u Rusiji gde se javilo interesovanje za Slovene. Vuka Karadžića je upoznala oko 1824. godine u Haleu. Posle tog susreta nabavila je „Srpske narodne pesme“. Geteu je poslala svoje prevode pesama kosovskog ciklusa koji je ohrabrio da nastavi svoj rad. Tereza je narednih godina objavila svoje prevode posvetivši ih Geteu koga je veoma poštovala. Ovi prepevi su bili odlični u jezičkom i književnom pogledu, bliski izvornoj nemačkoj kulturi, pa su se pretvorili u pravu književnu modu toga doba.
