Jovan Grčić Milenko (1846–1875), jedan od najznačajnijih srpskih romantičarskih pesnika, ostao je upamćen po svom melodičnom stihotvorstvu i ljubavi prema prirodi. Nadimak „fruškogorski slavuj“ opravdao je svojom izuzetnom sposobnošću da dočara prirodne lepote svog zavičaja i osećanja kroz poeziju.
Rano detinjstvo i obrazovanje
Grčić je rođen 15. novembra 1846. godine u Čereviću, malom selu u Sremu na obroncima Fruške gore. Porodično okruženje bilo je skromno, ali ga je majka Ana, nakon rane smrti oca Teodora, podsticala na obrazovanje i književno stvaralaštvo. Osnovno obrazovanje započeo je u rodnom mestu, a kasnije je pohađao školu u Petrovaradinu.
U gimnazijskim danima u Novom Sadu, Segedinu i Požunu, Grčić se istakao kao izuzetno nadaren učenik. Njegova ljubav prema književnosti rano je došla do izražaja, a upravo u ovom periodu nastaju i njegovi prvi pokušaji pisanja.
Studije i prvi književni uspesi
Kao stipendista Matice srpske, 1867. godine upisao je studije medicine u Beču. Doktorske ambicije nisu ga sprečile da aktivno učestvuje u kulturnim krugovima srpske omladine. Njegov pesnički dar dobija sve više pažnje, a inspiraciju je nalazio u prirodi, ljudskim osećanjima i ljubavi prema zavičaju.
Ljubav kao inspiracija
Grčićevo delo obeleženo je dubokom ljubavlju prema devojci Mileni, koja je preminula rano. Upravo u njenu čast sebi je dodao ime „Milenko“. Ljubav prema Mileni prožima mnoge njegove pesme, a ona je postala simbol njegove romantične duše.
Književno delo Jovana Grčića Milenka
Jovan Grčić Milenko pripada onom redu srpskih pisaca kojima priznanje, po umetničkoj vrednosti zasluženo, nikada nije stiglo za života, da bi posle smrti bili potpuno zaboravljeni. Poeziju je počeo da piše već u gimnaziji, i svoju prvu pesmu, Ne boj mi se (1863), objavljuje u novosadskom časopisu Danica.
U ovom časopisu, kao i u časopisu Matica, do 1869. godine objaviće preko stotinu pesama. Književno najaktivniji period njegovog života predstavljaju godine 1868. i 1869. Tada u časopisu Matica objavljuje svoju dužu pripovetku Sremska ruža,
sa uvodom U gostionici kod Polu-zvezde, ali urednik Antonije Hadžić i Književno odeljenje Matice srpske prekidaju njeno objavljivanje pod objašnjenjem da je pripovetka „slaba i dosadna” i da se „štampanje rečene pripovetke ima obustaviti kao nedostojne društvenog lista”. Jedan od članova Književnog odbora koji je podržao ovakvu odluku bio je i čuveni srpski pesnik Laza Kostić.
Prva i jedina zbirka poezije
Svoju prvu i jedinu zbirku poezije Jovan Grčić Milenko objavljuje u Beču 1869. godine pod nazivom Pesme. O ovoj zbirci izlaze dve veoma nepovoljne, oštre i grube kritike, jedna u Mladoj Srbadiji, a druga u Danici.
Utučen, razočaran i duboko pogođen, Jovan Grčić Milenko prestaće da objavljuje poeziju. Tek će dosta kasnije, 1875, pred samu smrt, objaviti ciklus pesama pod nazivom Mozaik, posvećen Lazi Kostiću.
Glavni razlog nerazumevanja i odbacivanja Milenkove poezije od strane domaće kritike leži u njenoj nerazvijenosti, rigidnosti i nemogućnosti da u ovoj poeziji otkrije originalne i modernije izraze i doživljaje. Milenko je dobro poznavao tokove evropske književnosti XIX veka, prevodio je i klasike nemačke poezije, Getea, Šilera i Hajnea, kao i novije nemačke pesnike, Platena i Lenaua.
Poezija Jovana Grčića Milenka može se svrstati u period romantičarskih i postromantičarskih tendencija u razvoju srpske književnosti. Njegovi su stihovi melodični, puni autentičnih i neposrednih doživljaja prirode i čedne ljubavne čežnje.
Napisao je samo tri prozna dela
Jovan Grčić Milenko napisao je samo tri prozna dela: Zmijina košuljica (1868), U gostionici kod Polu-zvezde na imendan šantavog torbara (1868) i Sremska ruža (1868–1869).
Zmijina košuljica tematsko-motivski i stilski oponaša narodnu bajku, dok U gostionici kod Polu-zvezde i Sremskoj ruži primećujemo pomeranje sa sentimentalno-romantičarskog tipa pripovedanja na realistički.
Srpski proučavaoci tumače ove dve pripovetke uvek zajedno, jer U gostionici kod Polu-zvezde predstavlja svojevrstan uvod u šire narativno zamišljenu Sremsku ružu. Pošto je Matica prekinula objavljivanje pripovetke, Jovan Grčić Milenko je nikada nije završio, i mnogi proučavaoci smatraju da bi ona mogla da izraste u pravi roman.
Realistički elementi ove pripovetke pre svega se ogledaju u onome što bismo uslovno mogli nazvati pisanje „po Vuku” – stilsko podražavanje narodnog govora i tematsku bliskost sa narodnim životom. Koristeći skaz (uvedenog pripovedača), inkorporirajući u pripovetku dokument (pismo prijatelja), podražavajući narodni govor, Jovan Grčić Milenko stvara, pre Glišića, Lazarevića i Veselinovića realističku pripovetku.
Bolest i poslednje godine
Tuberkuloza, bolest koja je u 19. veku odnela mnoge živote, pogodila je i Grčića tokom studija u Beču. Povratak u zavičaj nije pomogao njegovom zdravlju. Ipak, u tim poslednjim godinama, stvarao je neke od svojih najlepših stihova, tražeći utehu u prirodi.
Jovan Grčić Milenko preminuo je 25. maja 1875. godine u manastiru Beočin na Fruškoj gori.
Nasleđe i značaj
Njegova dela i danas inspirišu čitaoce. Njegova poezija predstavlja izuzetan primer romantičarske ljubavi prema prirodi i životu, dok njegova proza i prevodi ostaju svedoci jednog vremena u kojem je srpska književnost dobila novu dimenziju.
