Јован Грчић Миленко (1846–1875), један од најзначајнијих српских романтичарских песника, остао је упамћен по свом мелодичном стихотворству и љубави према природи. Надимак „фрушкогорски славуј“ оправдао је својом изузетном способношћу да дочара природне лепоте свог завичаја и осећања кроз поезију.
Рано детињство и образовање
Грчић је рођен 15. новембра 1846. године у Черевићу, малом селу у Срему на обронцима Фрушке горе. Породично окружење било је скромно, али га је мајка Ана, након ране смрти оца Теодора, подстицала на образовање и књижевно стваралаштво. Основно образовање започео је у родном месту, а касније је похађао школу у Петроварадину.
У гимназијским данима у Новом Саду, Сегедину и Пожуну, Грчић се истакао као изузетно надарен ученик. Његова љубав према књижевности рано је дошла до изражаја, а управо у овом периоду настају и његови први покушаји писања.
Студије и први књижевни успеси
Као стипендиста Матице српске, 1867. године уписао је студије медицине у Бечу. Докторске амбиције нису га спречиле да активно учествује у културним круговима српске омладине. Његов песнички дар добија све више пажње, а инспирацију је налазио у природи, људским осећањима и љубави према завичају.
Љубав као инспирација
Грчићево дело обележено је дубоком љубављу према девојци Милени, која је преминула рано. Управо у њену част себи је додао име „Миленко“. Љубав према Милени прожима многе његове песме, а она је постала симбол његове романтичне душе.
Књижевно дело Јована Грчића Миленка
Јован Грчић Миленко припада оном реду српских писаца којима признање, по уметничкој вредности заслужено, никада није стигло за живота, да би после смрти били потпуно заборављени. Поезију је почео да пише већ у гимназији, и своју прву песму, Не бој ми се (1863), објављује у новосадском часопису Даница.
У овом часопису, као и у часопису Матица, до 1869. године објавиће преко стотину песама. Књижевно најактивнији период његовог живота представљају године 1868. и 1869. Тада у часопису Матица објављује своју дужу приповетку Сремска ружа,
са уводом У гостионици код Полу-звезде, али уредник Антоније Хаџић и Књижевно одељење Матице српске прекидају њено објављивање под објашњењем да је приповетка „слаба и досадна” и да се „штампање речене приповетке има обуставити као недостојне друштвеног листа”. Један од чланова Књижевног одбора који је подржао овакву одлуку био је и чувени српски песник Лаза Костић.
Прва и једина збирка поезије
Своју прву и једину збирку поезије Јован Грчић Миленко објављује у Бечу 1869. године под називом Песме. О овој збирци излазе две веома неповољне, оштре и грубе критике, једна у Младој Србадији, а друга у Даници.
Утучен, разочаран и дубоко погођен, Јован Грчић Миленко престаће да објављује поезију. Тек ће доста касније, 1875, пред саму смрт, објавити циклус песама под називом Мозаик, посвећен Лази Костићу.
Главни разлог неразумевања и одбацивања Миленкове поезије од стране домаће критике лежи у њеној неразвијености, ригидности и немогућности да у овој поезији открије оригиналне и модерније изразе и доживљаје. Миленко је добро познавао токове европске књижевности XIX века, преводио је и класике немачке поезије, Гетеа, Шилера и Хајнеа, као и новије немачке песнике, Платена и Ленауа.
Поезија Јована Грчића Миленка може се сврстати у период романтичарских и постромантичарских тенденција у развоју српске књижевности. Његови су стихови мелодични, пуни аутентичних и непосредних доживљаја природе и чедне љубавне чежње.
Написао је само три прозна дела
Јован Грчић Миленко написао је само три прозна дела: Змијина кошуљица (1868), У гостионици код Полу-звезде на имендан шантавог торбара (1868) и Сремска ружа (1868–1869).
Змијина кошуљица тематско-мотивски и стилски опонаша народну бајку, док У гостионици код Полу-звезде и Сремској ружи примећујемо померање са сентиментално-романтичарског типа приповедања на реалистички.
Српски проучаваоци тумаче ове две приповетке увек заједно, јер У гостионици код Полу-звезде представља својеврстан увод у шире наративно замишљену Сремску ружу. Пошто је Матица прекинула објављивање приповетке, Јован Грчић Миленко је никада није завршио, и многи проучаваоци сматрају да би она могла да израсте у прави роман.
Реалистички елементи ове приповетке пре свега се огледају у ономе што бисмо условно могли назвати писање „по Вуку” – стилско подражавање народног говора и тематску блискост са народним животом. Користећи сказ (уведеног приповедача), инкорпорирајући у приповетку документ (писмо пријатеља), подражавајући народни говор, Јован Грчић Миленко ствара, пре Глишића, Лазаревића и Веселиновића реалистичку приповетку.
Болест и последње године
Туберкулоза, болест која је у 19. веку однела многе животе, погодила је и Грчића током студија у Бечу. Повратак у завичај није помогао његовом здрављу. Ипак, у тим последњим годинама, стварао је неке од својих најлепших стихова, тражећи утеху у природи.
Јован Грчић Миленко преминуо је 25. маја 1875. године у манастиру Беочин на Фрушкој гори.
Наслеђе и значај
Његова дела и данас инспиришу читаоце. Његова поезија представља изузетан пример романтичарске љубави према природи и животу, док његова проза и преводи остају сведоци једног времена у којем је српска књижевност добила нову димензију.
