Veliki srpski pesnik Aleksa Šantić umro je 02. februara 1924. godine. Mostar je bio njegov rodni grad, a tu je i sahranjen. U gradu na Neretvi i dalje prepričavaju njegovu sahranu, jer se takva ni pre ni posle nije dogodila u gradu na Neretvi.
Šantić je, koji je preminuo od tada bolesti – tuberkoloze, sahranjen na pravoslavnom groblju Bjelušine u Mostaru.
Kada se saznalo za njegovu smrt, reke ljudi slivale su se ka Ćorovića kući, gde je Šantić kod sestre Perse proveo poslednje dane života. Dolazili su da bi se poklonili svom pesniku i izjavili saučešće porodici.
Zbog pristizanja velikog broja ljudi, Šantićev kovčeg je do sahrane bio prenesen u Srpski dom – današnje Narodno pozorište Mostar.
Mostar je, zabeležili su hroničari tadašnjeg vremena, bio zavijen u crno.
-Na kućama vise crni barjaci, fasada Opštinskog doma pretvorena je u crnu masu, pa su čak i ulični fenjeri obavijeni crnim krepom. U crno utonula varoš pruža dirljiv prizor ucviljene majke za izgubljenim sinom – zapisano je u knjizi Josipa Lešića „Roman o pesniku“ koja opisuje Mostar na dan sahrane Alekse Šantića.
U knjizi se navodi da su iz cele Hercegovine stizale brojne delegacije, naročito iz Nevesinja, bilo ih je koji su peške prevalili po 40-50 kilometara samo da bi još jednom videli svog pesnika i poklonili se njegovim senima.
-U jedan sat popodne došla je u Srpski dom pesnikova rodbina, a kasnije su članovi Srpskog pevačkog društva „Gusle“ i hrvatskog „Hrvoja“ izneli kovčeg iz Doma i uneli ga u kola. I telo mrtvog Šantića po divnom vedrom danu pošlo je na svoju poslednju šetnju kroz Mostar – navodi se u knjizi.
Žalost kakvu Mostar nije video
Povorka je obišla oko celog Mostara i u njoj je učestvovalo celokupno građanstvo.
-Ovakvu žalost i ovakav pogreb Mostar nije nikada do sada video. Od Srpskog doma do groba bilo je 15 govornika koji su o pesniku govorili u ime različitih organizacija, pevačkih društava, književnih časopisa – navodi se u knjizi.
Dodaje se da su aeroplani kružili nad povorkom koja je obilazila Mostar, a da je duž ulica stajala masa ljudi koji su ispraćali pesnika, dok su sve radnje bile zatvorene.
-A narod, bilo muslimani, pravoslavci ili katolici, podjednako je tugovao i oplakivao svog velikana i pesnika. Svi govornici su istakli da je Šantića bio pesnik jedinstva i bratstva, ali kao da je to najdirljivije učinio mujezin koji je pri prolasku sprovoda sa minareta Cerničke džamije toplim glasom otpevao poslednju molitvu praštanja – dodaje se u knjizi.
Pratnja je trajala punih pet časova. Mrak je već bio uveliko pao kada je kroz mnogobrojne počasti i guste redove tronutog naroda izmučeno telo neumrlog Šantića spušteno u hercegovačku zemlju pri svetlosti buktinja.
Lik i delo
Aleksa Šantić rođen je 27. maja 1868. godine u Mostaru, gde je proveo najveći deo života.
Otac mu je umro u ranom detinjstvu, pa je živeo u porodici strica Miha zvanog „Adža“. Imao je dva brata, Jeftana i Jakova, i sestru Persu, dok mu je druga sestra Zorica umrla još kao beba.
Pošto je živeo u trgovačkoj porodici, ukućani nisu imali dovoljno razumevanja za njegov talenat. Završio je trgovačku školu u Trstu i Ljubljani, a potom se 1883. godine vratio u Mostar.
U gradu je zatekao neobično mrtvilo koje je bilo posledica ugušenog hercegovačkog ustanka protiv Austrije. U prvo vreme bio je prilično povučen, vodio je knjige u porodičnoj trgovini, te čitao listove i knjige do kojih je mogao doći u Mostaru.
Nekoliko godina kasnije počeo je svoj književni i društveni rad. Najveća dela stvarao je krajem 19. i početkom 20. veka. Autor je antologijskih pesama „Ostajte ovde“, „Emina“, „Veče na školju“, „Ne veruj“, „Pretprazničko veče“, a njegov pesnički opus čini više od 700 pesama.
Bogat kulturni rad
Početkom 1887. godine postao je saradnik „Goluba“, zatim časopisa „Bosanska vila“, te „Nove Zete“, „Javora“ i „Otadžbine“. Naredne godine osnovao je Srpsko pevačko društvo „Gusle“, a potom je izabran za prvog potpredsednika mostarskog pododbora „Prosvjete“.
Pripadao je „Mostarskom književnom krugu“ okupljenom oko lista „Zora“ koji je pokrenuo sa Jovanom Dučićem i Svetozarom Ćorovićem.
U Prvom svetskom ratu austrougarske vlasti hapsile su ga kao „istaknutog srpskog nacionalistu“.
Na početku pesničkog stvaralaštva bio je pod uticajem srpskih pesnika Branka Radičevića, Jovana Jovanovića Zmaja i Vojislava Ilića, ali je potom izgradio vlastiti pesnički izraz, karakterističan po elegičnim i rodoljubivim motivima.
Najveću pesničku zrelost Šantić je dostigao između 1905. i 1910. godine. Tada su i nastale njegove najlepše pesme. Šantićeva poezija je puna snažnih emocija, ljubavne tuge, ali i bola i prkosa zbog socijalno i nacionalno obespravljenog naroda kome je i sam pripadao.
Ljubav i rodoljublje
Njegova muza je na razmeđu ljubavi i rodoljublja, idealne drage i napaćenog naroda.
Rodoljubiva poezija opisuje rodnu grudu i domaće ognjište („Moja otadžbina“). A u nekim od najpotresnijih pesama Šantić peva o patnji onih koji zauvek napuštaju domovinu i odlaze u tuđi svet („Ostajte ovde“ i „Hleb“).
Šantić naglašava patnju i mučeništvo kao najvažnije momente u istorijskoj sudbini srpskog naroda („Mi znamo sudbu“).
Ljubavna poezija mostarskog pesnika razvila se pod jakim uticajem sevdalinke. Ambijent njegovih ljubavnih pesama je ambijent bašte, behara, hamama, šadrvana, a devojke koje se pojavljuju u njegovim stihovima su skrivene lepote, okićene đerdanima.
Takva je pesma „Emina“ koja je ušla u narod i peva se kao sevdalinka.
Šantić je izabran za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije 3. februara 1914. godine.
Više škola u Republici Srpskoj i Srbiji, te jedna u Sarajevu nose njegovo ime. Po njemu je nazvano i jedno mesto u Vojvodini.
U Mostaru je prošle godine Šantiću vraćena njegova ulica, a Gimnazija koja je nosila njegovo ime danas je Gimnazija Mostar. U ovom gradu se nalazi i Šantićev park sa njegovim spomenikom.
Srpsko prosvetno društvo „Prosveta“ – Gradski odbor Mostar i Srpsko pevačko i kulturno-umetničko društvo „Gusle“ svake godine organizuju „Šantićeve večeri poezije“, a svake treće godine na manifestaciji se dodeljuje književna nagrada „Aleksa Šantić“.
Ova društva zajedno sa Srpskom pravoslavnom crkvom svake godine obeležavaju godišnjicu njegove smrti.
