Sirija koju smo poznavali više ne postoji. Nakon 13 godina borbe, ne može da ne ostavi utisak da je za samo 11 dana sve propalo. Od 27. novembra, sirijska vojska kao da nije bila ona vojska koja se 13 godina krvavo tukla sa raznim formacijama kao i sa Islamskom državom. Neverovatno je da se ta vojska ponašala kao vojska Kraljevine Jugoslavije u Aprilskom ratu. O čemu se tu radilo, ostaje još da se vidi…
Dobitnici
Najveći dobitnik rata je Izrael. Uveliko se među analitičarima priča da su mozak čitave operacije bili Izrael i Turska. Ovakav ishod rata omogućava Izraelu da najpre završi sa Hezbolahom. Hezbolah je iranski proksi, sve vreme je ljudstvo, opremu i oružje dobijao iz Irana preko Iraka i Sirije. Te kopnene veze više nema, a da će snabdevanje ići morem ili vazduhom je malo verovatno.
Obezglavljen, bez glavnog oslonca u vidu Irana, Hezbolah ima male šanse protiv Izraela. Samim tim neizvesno je šta će biti sa prostorom južnog Libana. Možda osvane u Izraelu. Gaza je ionako bila prepuštena da je Izrael uništi, a tek sad nema čemu da se nada. Što se tiče Golanske visoravni, Sirija može da se pozdravi sa tom teritorijom. Na kraju, moguće je da će Izrael krenuti putem aneksije Zapadne Obale.
Drugi dobitnik je Turska. Snage koje su krenule 27. novembra od Idliba i koje su sinoć stigle u Damask su mahom podržavane od Ankare. Jasno je zbog čega. Turska se nikada nije odrekla Idliba i Alepa pa i čitave severne Sirije smatrajući da je to teritorija koja je trebala Turskoj da ostane shodno Nacionalnoj zakletvi (zbirni naziv za šest odluka Osmanskog parlamenta iz 1920. kojim su predočena shvatanja Turaka o njihovim budućim granicama. Severna Sirija bi ulazila u sastav Turske). Turska vojska je od početka rata prisutna u Siriji.
Krajevi koji su bili pod kontrolom dojučerašnje opozicije, a odakle se krenulo u nastupanje 27. novembra, već su obeleženi značajnim turskim prisustvom. Turski kapital cirkuliše tim krajevima, turska lira se koristi kao platežno sredstvo, turski jezik se uči kao drugi jezik u školama, udžbenici istorije su promenjeni pa učenici sada uče o vremenu turske vladavine (a ne okupacije kao ranije), toponimi već imaju turske nazive pored arapskih.
Koliko je Turska upetljana u ovu priču govori i to da je na društvenim mrežama objavljeno kako je danas umrla slobodna Sirija, a da se rodio turski vilajet. Pored Izraela i Turske od ovakvog ishoda rata velike koristi ima i Amerika, koja na kraju nije potisnuta sa Bliskog Istoka. Uspela je da se održi preko Izraela.
Gubitnici
Najveći gubitnik je Iran. Sve ono što je Iran gradio prethodnih par decenija, uticaj koji su uspeli da prošire do obala Sredozemlja, srušilo se kao kula od karata za svega 11 dana. Gledajući iz perspektive nadmetanja Izraela i Irana, a što se reflektovalo i na tlu Sirije, ispostavilo se da je Izrael (naravno uz američku podršku) agresivniji, drskiji i da ima veću želju da sprovede svoje ciljeve u odnosu na Iran. Rusija se takođe može smatrati gubitnikom. Režim koji je podržavala svih ovih godina se urušio, a njeno vojno prisustvo je dovedeno u pitanje.
Pitanje je šta će biti sa Latakijom (sirijskim primorjem) gde su stacionarne dve ruske pomorske baze. Stanovništvo tog prostora je sastavljeno od alavita i hrišćana. Da li će Latakija krenuti putem državne samostalnosti ili će dobiti neki poseban status u okviru Sirije, ostaje da se vidi… Sama Sirija je na pragu ulaska u pretcivilizacijsko stanje. Nestanak dojučerašnje vlasti i institucionalnog okvira, otvorio je put za nadmetanje raznih frakcija što na kraju vodi tome da se više neće znati ko sa kim ratuje.
Sudbina pravoslavaca
Taj scenario je još realniji imajući u vidu da su iz zatvora oslobođeni okoreli islamisti, pripadnici Islamske države. Glavninu snaga su inače činili radikalni islamisti. Zatim, tu su Kurdi za koje se još ne zna kojim će putem krenuti. Da li će krenuti u proglašenje neke autonomije ili pak u proglašenje države, ostaje da se vidi. Sigurno je to da će Turska svom silinom krenuti na njih, a proturske snage su se već sukobile sa Kurdima.
Najteže će biti alavitima i pravoslavnima. Njima preti pokolj. Već se priča o progonu pravoslavnih u Alepu i o mučeništvu mitropolita iz Alepa. Pravoslavni i alaviti iz ostalih delova Sirije nastoje da se dokopaju Latakije. Neki su već i uspeli… Na kraju, treba očekivati novi migrantski talas ka Evropi. Već se procenjuje da će bar milion i po ljudi krenuti put Evrope. Budući da će sigurno krenuti preko nas, moramo biti spremni za to. Naše je samo da ih propustimo ka zapadu…
Turska i Rusija u geopolitičkim odnosima
Tursku geopolitiku čine dva vektora. Prvi je neoosmanizam, geopolitička doktrina koja podrazumeva obnovu turskog političkog, ekonomskog, bezbednosnog i kulturnog uticaja na prostorima koji su nekad ulazili u sastav Osmanskog carstva. Drukčije rečeno, na tim prostorima Turska bi trebala da ima glavnu reč. Drugi je panturkizam, geopolitička doktrina koja podrazumeva uspostavu što tesnijeg saveza i jedinstva turkijskih naroda. Sledom navedenog, Turska po osnovu jednog ili drugog ili jednog i drugog geopolitičkog vektora nastupa na pet prostora:Balkan (neoosmanski geopolitički vektor), Bliski Istok (neoosmanski geopolitički vektor), Krim (neoosmanski i panturkijski geopolitički vektor), Kavkaz (neoosmanski i panturkijski geopolitički vektor) i Srednja Azija (panturkijski geopolitički vektor). U tom svom nastupanju, Turska se često suprotstvalja Rusiji. Kako nekada tako i sada, Turska po prirodi ne može da bude saveznik Rusiji. Štaviše, Turska prethodnih godina (nećemo ići dublje u prošlost) potkopava Rusiju na nekoliko pravaca: na Krimu (podrška krimskim Tatarima, naročito onim koji su odani Kijevu, podrška Ukrajini u ratu protiv Rusije uprkos tome što je Ankara pokušala da se nametne kao posrednik), na Kavkazu (poslednji rat u Arcahu i sledstvena jermenska nacionalna katastrofa u vidu nestanka Jermena u Arcahu. Turska je bila duboko uključena u taj rat ne samo preko slanja oružja u vidu Bajraktara nego i u vidu prisustva 200 turskih visokih oficira u azerbejdžanskoj vojsci) i u Srednjoj Aziji (produbljivanje ekonomske i političke saradnje i kulturne integracije između Turske s jedne i bivših sovjetskih republika u Srednjoj Aziji sa druge strane. U analizama se dosta spominjalo da su iza nemira u Kazahstanu u januaru 2020. godine stajale britanska i turska obaveštajna služba). Turska takođe nastupa protiv Rusa i na Balkanu, ali i u Siriji što smo imali priliku da vidimo kako ranije tako i u našim danima.
Drukčije rečeno, neminovan je veći i ozbiljniji sukob između Rusije i Turske. Prostor na kojem postoji velika verovatnoća da će Turska aktivnije nastupiti jeste Kavkaz. Naime, Azerbejdžan nije zadovoljan što je očistio Arcah od Jermena (sa stanovišta međunarodnog javnog prava ta teritorija pripada Azerbejdžanu) nego sve više najavljuje i preti Jermeniji da će od nje uzeti južni deo – Sjunik (Turci i Azeri ga nazivaju Zangezur). Sjunik je deo Jermenije i takav nastup Azera bi bio direktno kršenje međunarodnog javnog prava. Zbog čega im je Sjunik bitan? Prvo, Sjunik je prostor koji razdvaja Azerbajdžan od njegove enklave Nahčivan. Zauzimanjem Sjunika, teritorija Azerbejdžana postaje kompaktna. Drugo i još bitnije, Nahčivan se graniči sa Turskom, te u slučaju uzimanja Sjunika, Turska se povezuje sa Srednjom Azijom što bi dodatno osnažilo prisustvo Turske u Srednjoj Aziji (a sve saobrazno panturkističkom vektoru). Sjunik podseća na kamičak u cipeli koji žulja panturkiste i gledaće rado da ga se otarase.
To sa druge strane podrazumeva potiskivanje Rusije sa Kavkaza (i dalje iz Srednje Azije) sa sve pretnjom da se opet rasplamsaju separatističke pobune u njenim federalnim jedinicama na Kavkazu. Tako da ako Turska krene da agresivnije nastupa na tom prostoru, Rusija će morati da obrati pažnju na taj prostor. Preko ovoga dolazimo do nas.
Budući da Turska sebe smatra pobednicom u ratu u Siriji, njen moral se povećavo, a samim tim i sampouzdanje za dalje nastupanje. Stoga, postoji velika opasnost da Turska zapali prostor Kosova i Metohije (naravno, pitanje je koliko to odgovara zapadnjacima da se Turci toliko zalete). Ona je tamo dosta prisutna, ne samo preko svoje vojske koja je u sastavu mirovnih snaga, nego tamo je prisutan njen kapital. Takođe, prisutne su i organizacije koje služe za širenje turske meke moći (institut ,,Jonuz Emre“ koji služi za promociju turskog jezika i kulture, TIKA koja služi za širenje turskog uticaja u sferi obrazovanja i kulture, socijalne i humanitarne sfere). Turska radi na tome da šćipentarske paravojne snage dobiju školovani oficirski kadar (dosta Šćipentara se školuje na vojnim školama u Ankari i Zagrebu), te iste naoružavaju. Sada je Turska tobože ponudila pomoć za rešavanje krize oko eksplozije u Zvečanu. Na kraju, treba nešto istaći i u sferi simbolike. Sedište turske vojske na Kosovu i Metohiji se nalazi u kasarni ,,Sultan Murat“ u Prizrenu. Nisam pronašao podatak da li je reč o nekadašnjoj kasarni naše vojske koja se tad zvala ,,Car Dušan“, a ako se ispostavi da je reč o istoj kasarni, mislim da je potpuno jasna simbolika ovakvog turskog ponašanja. Na sve to treba dodati da bi u slučaju da Rusi budu zauzeti oko Kavkaza, mi bili prepušteni sami sebi što bi našu poziciju dodatno zakomplikovalo. Jedino što Tursku može da odvrati od takvog ponašanja jeste loše stanje njene ekonomije (inflacija je najveća u Evropi) pa čak i unutrašnje političke razmirice između sekularne i islamističke struje na turskoj političkoj sceni…
