Сирија коју смо познавали више не постоји. Након 13 година борбе, не може да не остави утисак да је за само 11 дана све пропало. Од 27. новембра, сиријска војска као да није била она војска која се 13 година крваво тукла са разним формацијама као и са Исламском државом. Невероватно је да се та војска понашала као војска Краљевине Југославије у Априлском рату. О чему се ту радило, остаје још да се види…
Добитници
Највећи добитник рата је Израел. Увелико се међу аналитичарима прича да су мозак читаве операције били Израел и Турска. Овакав исход рата омогућава Израелу да најпре заврши са Хезболахом. Хезболах је ирански прокси, све време је људство, опрему и оружје добијао из Ирана преко Ирака и Сирије. Те копнене везе више нема, а да ће снабдевање ићи морем или ваздухом је мало вероватно.
Обезглављен, без главног ослонца у виду Ирана, Хезболах има мале шансе против Израела. Самим тим неизвесно је шта ће бити са простором јужног Либана. Можда осване у Израелу. Газа је ионако била препуштена да је Израел уништи, а тек сад нема чему да се нада. Што се тиче Голанске висоравни, Сирија може да се поздрави са том територијом. На крају, могуће је да ће Израел кренути путем анексије Западне Обале.
Други добитник је Турска. Снаге које су кренуле 27. новембра од Идлиба и које су синоћ стигле у Дамаск су махом подржаване од Анкаре. Јасно је због чега. Турска се никада није одрекла Идлиба и Алепа па и читаве северне Сирије сматрајући да је то територија која је требала Турској да остане сходно Националној заклетви (збирни назив за шест одлука Османског парламента из 1920. којим су предочена схватања Турака о њиховим будућим границама. Северна Сирија би улазила у састав Турске). Турска војска је од почетка рата присутна у Сирији.
Крајеви који су били под контролом дојучерашње опозиције, а одакле се кренуло у наступање 27. новембра, већ су обележени значајним турским присуством. Турски капитал циркулише тим крајевима, турска лира се користи као платежно средство, турски језик се учи као други језик у школама, уџбеници историје су промењени па ученици сада уче о времену турске владавине (а не окупације као раније), топоними већ имају турске називе поред арапских.
Колико је Турска упетљана у ову причу говори и то да је на друштвеним мрежама објављено како је данас умрла слободна Сирија, а да се родио турски вилајет. Поред Израела и Турске од оваквог исхода рата велике користи има и Америка, која на крају није потиснута са Блиског Истока. Успела је да се одржи преко Израела.
Губитници
Највећи губитник је Иран. Све оно што је Иран градио претходних пар деценија, утицај који су успели да прошире до обала Средоземља, срушило се као кула од карата за свега 11 дана. Гледајући из перспективе надметања Израела и Ирана, а што се рефлектовало и на тлу Сирије, испоставило се да је Израел (наравно уз америчку подршку) агресивнији, дрскији и да има већу жељу да спроведе своје циљеве у односу на Иран. Русија се такође може сматрати губитником. Режим који је подржавала свих ових година се урушио, а њено војно присуство је доведено у питање.
Питање је шта ће бити са Латакијом (сиријским приморјем) где су стационарне две руске поморске базе. Становништво тог простора је састављено од алавита и хришћана. Да ли ће Латакија кренути путем државне самосталности или ће добити неки посебан статус у оквиру Сирије, остаје да се види… Сама Сирија је на прагу уласка у претцивилизацијско стање. Нестанак дојучерашње власти и институционалног оквира, отворио је пут за надметање разних фракција што на крају води томе да се више неће знати ко са ким ратује.
Судбина православаца
Тај сценарио је још реалнији имајући у виду да су из затвора ослобођени окорели исламисти, припадници Исламске државе. Главнину снага су иначе чинили радикални исламисти. Затим, ту су Курди за које се још не зна којим ће путем кренути. Да ли ће кренути у проглашење неке аутономије или пак у проглашење државе, остаје да се види. Сигурно је то да ће Турска свом силином кренути на њих, а протурске снаге су се већ сукобиле са Курдима.
Најтеже ће бити алавитима и православнима. Њима прети покољ. Већ се прича о прогону православних у Алепу и о мучеништву митрополита из Алепа. Православни и алавити из осталих делова Сирије настоје да се докопају Латакије. Неки су већ и успели… На крају, треба очекивати нови мигрантски талас ка Европи. Већ се процењује да ће бар милион и по људи кренути пут Европе. Будући да ће сигурно кренути преко нас, морамо бити спремни за то. Наше је само да их пропустимо ка западу…
Турска и Русија у геополитичким односима
Турску геополитику чине два вектора. Први је неоосманизам, геополитичка доктрина која подразумева обнову турског политичког, економског, безбедносног и културног утицаја на просторима који су некад улазили у састав Османског царства. Друкчије речено, на тим просторима Турска би требала да има главну реч. Други је пантуркизам, геополитичка доктрина која подразумева успоставу што теснијег савеза и јединства туркијских народа. Следом наведеног, Турска по основу једног или другог или једног и другог геополитичког вектора наступа на пет простора:Балкан (неоосмански геополитички вектор), Блиски Исток (неоосмански геополитички вектор), Крим (неоосмански и пантуркијски геополитички вектор), Кавказ (неоосмански и пантуркијски геополитички вектор) и Средња Азија (пантуркијски геополитички вектор). У том свом наступању, Турска се често супротстваља Русији. Како некада тако и сада, Турска по природи не може да буде савезник Русији. Штавише, Турска претходних година (нећемо ићи дубље у прошлост) поткопава Русију на неколико праваца: на Криму (подршка кримским Татарима, нарочито оним који су одани Кијеву, подршка Украјини у рату против Русије упркос томе што је Анкара покушала да се наметне као посредник), на Кавказу (последњи рат у Арцаху и следствена јерменска национална катастрофа у виду нестанка Јермена у Арцаху. Турска је била дубоко укључена у тај рат не само преко слања оружја у виду Бајрактара него и у виду присуства 200 турских високих официра у азербејџанској војсци) и у Средњој Азији (продубљивање економске и политичке сарадње и културне интеграције између Турске с једне и бивших совјетских република у Средњој Азији са друге стране. У анализама се доста спомињало да су иза немира у Казахстану у јануару 2020. године стајале британска и турска обавештајна служба). Турска такође наступа против Руса и на Балкану, али и у Сирији што смо имали прилику да видимо како раније тако и у нашим данима.
Друкчије речено, неминован је већи и озбиљнији сукоб између Русије и Турске. Простор на којем постоји велика вероватноћа да ће Турска активније наступити јесте Кавказ. Наиме, Азербејџан није задовољан што је очистио Арцах од Јермена (са становишта међународног јавног права та територија припада Азербејџану) него све више најављује и прети Јерменији да ће од ње узети јужни део – Сјуник (Турци и Азери га називају Зангезур). Сјуник је део Јерменије и такав наступ Азера би био директно кршење међународног јавног права. Због чега им је Сјуник битан? Прво, Сјуник је простор који раздваја Азербајџан од његове енклаве Нахчиван. Заузимањем Сјуника, територија Азербејџана постаје компактна. Друго и још битније, Нахчиван се граничи са Турском, те у случају узимања Сјуника, Турска се повезује са Средњом Азијом што би додатно оснажило присуство Турске у Средњој Азији (а све саобразно пантуркистичком вектору). Сјуник подсећа на камичак у ципели који жуља пантуркисте и гледаће радо да га се отарасе.
То са друге стране подразумева потискивање Русије са Кавказа (и даље из Средње Азије) са све претњом да се опет распламсају сепаратистичке побуне у њеним федералним јединицама на Кавказу. Тако да ако Турска крене да агресивније наступа на том простору, Русија ће морати да обрати пажњу на тај простор. Преко овога долазимо до нас.
Будући да Турска себе сматра победницом у рату у Сирији, њен морал се повећаво, а самим тим и сампоуздање за даље наступање. Стога, постоји велика опасност да Турска запали простор Косова и Метохије (наравно, питање је колико то одговара западњацима да се Турци толико залете). Она је тамо доста присутна, не само преко своје војске која је у саставу мировних снага, него тамо је присутан њен капитал. Такође, присутне су и организације које служе за ширење турске меке моћи (институт ,,Јонуз Емре“ који служи за промоцију турског језика и културе, ТИКА која служи за ширење турског утицаја у сфери образовања и културе, социјалне и хуманитарне сфере). Турска ради на томе да шћипентарске паравојне снаге добију школовани официрски кадар (доста Шћипентара се школује на војним школама у Анкари и Загребу), те исте наоружавају. Сада је Турска тобоже понудила помоћ за решавање кризе око експлозије у Звечану. На крају, треба нешто истаћи и у сфери симболике. Седиште турске војске на Косову и Метохији се налази у касарни ,,Султан Мурат“ у Призрену. Нисам пронашао податак да ли је реч о некадашњој касарни наше војске која се тад звала ,,Цар Душан“, а ако се испостави да је реч о истој касарни, мислим да је потпуно јасна симболика оваквог турског понашања. На све то треба додати да би у случају да Руси буду заузети око Кавказа, ми били препуштени сами себи што би нашу позицију додатно закомпликовало. Једино што Турску може да одврати од таквог понашања јесте лоше стање њене економије (инфлација је највећа у Европи) па чак и унутрашње политичке размирице између секуларне и исламистичке струје на турској политичкој сцени…
