Joakim Vujić bio je srpski književnik i jedan od najzaslužnijih za razvoj pozorišne umetnosti kod nas. Osnivač je prvog srpskog teatra, Knjažesko-serbskog teatra, 1835. godine. Priredio je prvu srpsku pozorišnu predstavu, Kreštalicu, 1813. godine, pa se sa pravom smatra ocem srpskog teatra.
Ovaj istaknuti srpski pozorišni radnik rođen je 20. septembra 1772. godine u mestu Baja u Bačkoj. Školovanje je započeo u rodnom mestu u srpskoj školi. Kasnije je nastavio u Novom Sadu, Kalači, Ostrogonu i Požunu. Učio je latinski, mađarski i nemački jezik, kao i druge gimnazijske predmete u različitim katoličkim školama, često menjajući mesto boravka. Napuštao je školovanje. Jedno vreme se bavio trgovinom, vraćao se kod roditelja u Baju, da bi opet nastavljao sa školovanjem.
Kao i u ovom prvom periodu svog života i kasnije će često putovati, menjati mesta boravka i voditi jedan posve avanturistički život, posebno za ondašnje poimanje. Godine 1792. upisao se na Licej u Požunu (Bratislavi), gde je tri godine izučavao različite prirodne i društvene predmete, matematiku i fiziku, teologiju i filozofiju, istoriju, geografiju i pravne nauke. Privatno je učio starogrčki i hebrejski jezik. Vratio se u Baju 1795.
Putovanja
Upoznao je Dositeja Obradovića u Beču 1795. godine i, želeći da i sam putuje i da uči strane jezike, odlučuje da ode u Italiju – pešice. U prvom pokušaju stigao je samo do Karlovca jer je povredio nogu, pa se vratio u rodnu Baju. Otac mu je tada imao finansijskih poteškoća, pa se Joakim poduhvatio posla učitelja u nameri da mu pomogne. Učiteljevao je po raznim školama u tadašnjoj Ugarskoj. Posle očeve smrti vratiće se svojoj nameri da otputuje u Italiju. Godine 1801. preko Zagreba i Rijeke stiže u Trst. Izdržava se dajući privatne časove i učeći decu srpskih porodica srpskom i nemačkom jeziku. Sam se posvetio učenju italijanskog i francuskog jezika. Takođe se bavio i prevođenjem.
Putovao je po Italiji, oduševio se pozorištem i operom, a onda rešio da nastavi putovanje Mediteranom, Sredozemnim i Crnim morem. Putovao je u Carigrad, Solun i Odesu, pa u Afriku, u Aleksandriju.
Želeći da štampa neka svoja dela, odlazi u Peštu, a potom u Zemun. U Zemunu živi od 1806. godine, gde radi u Srpskoj osnovnoj školi. Zbog problema sa vlastima i optužbi da je u dosluhu sa ustanicima iz Srbije i da radi protiv Austrije, proveo je šest meseci u zatvoru, posle čega je 1809. proteran u Baju. Već sledeće godine odlazi u Sentandreju, gde opet radi kao učitelj, a onda se ženi bogatom udovicom, što mu umnogome olakšava život i omogućava da se bavi književnošću i pozorištem. Zapravo, ovaj period njegovog života i predstavlja period najintenzivnijeg umetničkog rada, kada putuje iz Sentandreje u Peštu, Segedin, Novi Sad, gde izvodi pozorišne predstave.
Putovanja po Srbiji
Godine 1826. odlazi u Srbiju, posećuje kneza Miloša u Požarevcu, koji mu nudi da proputuje Srbijom i opiše njene zanimljivosti. Putovanje tokom koga će nastati Putešestvije po Serbiji trajalo je puna četiri meseca.
Nezadovoljstvo Joakima Vujića brakom i bračnim životom dovelo je do razvoda od supruge 1831. godine, posle čega odlazi u manastir Bezdin u blizini Temišvara, gde živi dosta mirno, pišući autobiografiju.
Ponovo odlazi u Kragujevac knezu Milošu, na leto 1833. godine, kada i dobija zaduženje da osnuje stalno pozorište. Ono dobija naziv Knjaževsko-serbski teatar, i Joakim Vujić postaje prvi direktor prvog stalnog pozorišta u Srbiji. Pozorišna zgrada završena je u februaru 1835. i tada počinju da se održavaju predstave i pozorište radi do oktobra 1836. Posle zatvaranja Knjaževsko-serbskog teatra Joakim Vujić odlazi u Novi Sad, i tamo radi na unapređenju pozorišne umetnosti. Međutim, posle odlaska kneza Miloša iz Srbije 1839, Vujić gubi stečenu penziju, a posle velikog požara Baji, živi u veoma teškim uslovima. Odlazi u Rusiji da bi dobio novčanu pomoć. Na ovom svom poslednjem putovanju ponovo je bio u Odesi i Moldaviji.
U Srbiju se vraća 1842. godine, živi u Beogradu u nemaštini, pišući molbe za povraćaj penzije. Umro je u bedi, a sahranjen je na tašmajdanskom groblju u blizini stare Crkve Svetog Marka u grobu Sime Milutinovića Sarajlije.
Ljubav prema pozorištu
Veoma rano, već na školovanju u Požunu, otkrio je veliko interesovanje i ljubav prema pozorišnoj umetnosti, posećujući redovno predstave u ovom periodu. Kasnije, u Italiji u Trstu počinje da prevodi pozorišne komade, što će i nastaviti da radi do kraja života. Tada je i preveo dva kraća komada Fernando i Jarika i Ljubovna zavist črez jedne cipele, koja je štampao u Budimu. U Zemunu 1809. priprema za štampu seosku igru u dva čina Nagraždenije i nakazanije.
Vujićev najznačajniji i najaktivniji period rada na drami je od 1810. godine kada živi u Sentandreji. Septembra 1812. izvedena je veoma popularna predstava Crni Đorđe ili Zauzeće Beograda od Turaka na mađarskom jeziku, u čijoj je pripremi učestvovao i Joakim Vujić.
Vujić je priredio i izveo prvu svetovnu, građansku pozorišnu predstavu na srpskom jeziku, 24. avgusta 1813, pod nazivom Kreštalica, inače prerada nemačke drame Der Papagoy, Augusta Kocebuja. Prvu vest o ovom izvođenju preneo je Dimitrije Davidović u Novinama serbskim. Zainteresovavši brojnu srpsku publiku, posle toga izvodi predstave u Baji, Segedinu, Novome Sadu, Zemunu, Temišvaru, Pančevu i drugim mestima.
Joakim Vujić – književni i pozorišni rad
Glavni deo umetničkog rada Joakima Vujića tiče se teatra. Pisao je, prevodio i prerađivao pozorišne komade, bio je direktor pozorišta, reditelj, glumac, nabavljao scenografiju i kostime. Iza sebe je ostavio oko tridesetak drama, od kojih je do danas samo osam štampano.
Objavljena dramska dela su:
- Fernando i Jarika, jedna javnaja igra u trima djejstvijima, Budim, 1805. godine
- Ljubovna zavist črez jedne cipele, jedna veselaja igra u jednom djejstviju, Budim, 1807.
- Nagraždenije i nakazanije, jedna seoska igra u dva djejstvija, Budim, 1809. godine
- Kreštalica, jedno javno pozorište u tri djejstvija, Budim, 1914. godine
- Serpski vožd Georgij Petrovič, inače rečeni Crni ili Otjatije Beograda od Turaka. Jedno iroičesko pozorište u četiri djejstvija, Novi Sad, 1843. godine
- Šnajderski kalfa, jedna vesela s pesmama igra u dva djejstvija, Beograd, 1960. godine.
- Nabrežnoje pravo, dramatičeskoje pozorje, Beograd 1965. godine
- Dobrodeljni derviš ili Zveketuša kapa, jedna volšebna igra u tri djejstvija, Kragujevac, 1983. godine
Dramska dela ostala u rukopisu:
- Španjoli u Peruviji ili Rolova smert, 1812
- Žertva smerti, 1812
- Znajemi vampir, 1812
- Stari vojak, 1816
- Sibinjska šuma, 1820
- Kartaš, 1821
- Negri ili Ljubov ko sočolovjekom svojim, 1821
- Preduvjerenije sverhu sostojanija i roždenija, 1826
- Dobrodeljni derviš ili Zveketuša kapa, 1826
- Sestra iz Budima ili Šnajderski kalfa, 1826
- Devojački lov, 1826
- Obručenije ili Djetska dolžnost sverhu ljubve, 1826
- Svake dobre vešči jesu tri, 1826
- Siroma stihotvorac, 1826
- Seliko i Beriza ili Ljubav izmeždu Negri, 1826
- Siroma tamburdžija, 1826
- Djevica iz Marijenburga, 1826
- Paunika Jagodinka, 1832
- La Pejruz ili Velikodušije jedne divje, 1834
- Serbska princeza Anđelija, 1837
