Ivan V. Lalić ostaje jedna od najtiših, ali i najsnažnijih osa savremene srpske poezije. Nije bio pesnik koji je bežao od istorije – naprotiv, ulazio je u nju kao u sopstvenu kuću, otvarao zatvorene ormare prošlosti, prelazio prstima preko prašine na ikonama i šetao hodnicima koje su drugi davno napustili. Rođen 1931. u Beogradu i umro u istom gradu 1996, Lalić je živeo između dva sveta: urbanog beogradskog asfalta i mediteranskog kamena koji je nosio u sebi kao najdublju tajnu. Ni istočnjački mističar, ni zapadnjački formalista – bio je Srbin koji je govorio jezikom vremena oblikovanog grčkom kulturom i vizantijskom senkom.
U njegovoj poeziji granica između sadašnjosti i daleke prošlosti neprestano se topi. Kada čitamo cikluse kao što su „Βυζάντιον“ ili „Θεοφάνης“, ne nailazimo na puku rekonstrukciju istorije, već na autoportret pesnika koji je u ruševinama drevnih civilizacija prepoznavao sopstvene pukotine. Vizantija za Lalića nije bila romantična utopija, već ogledalo: u njenim mozaicima, freskama i senkama prepoznavao je svoje umorno, izbrazdano, ali budno lice.
Njegov jezik deluje oštar, precizan kao nož, ali nikada nije hladan. Svaka reč stoji na svom mestu, ne zato što je pesnik strog, već zato što je svestan da je jezik poslednja odbrana od haosa sveta. Kada izgovara „vreme je prostor u kome se nešto događa“, on ne teoretiše – on svedoči. To je misao čoveka koji je osetio kako mu vek kroz koji prolazi raspada iste one zidove koje pokušava da sačuva u pesmi.
Lalić je prevodio Jejtsa, Eliota, Kasidija – pesnike koji su, kao i on, znali da tišina nije praznina već prostor reči. Njegovi prevodi nisu podražavanje, već razgovor: jedan glas doziva drugi preko grobova, preko stoleća, preko neprestano iste ljudske tuge i lepote.
Nikada nije bio „moderan“ u površnom smislu: bez buke, bez skandala, bez poze. Ali u najdubljem značenju modernosti – u svesti o gubitku, prolaznosti, ali i odgovornosti za ono što se može sačuvati – bio je možda najmoderniji srpski pesnik dvadesetog veka. Njegove pesme obiluju grobnicama, ali kroz njih uvek pada svetlost; zidovi su ispucali, ali kroz te pukotine ponekad dopire spasavajući zrak.
Umro je tiho, kao što je i živeo. Ali njegove pesme nisu zaćutale. I danas stoje negde između Beograda i Carigrada, između 1996. i budućnosti koja još nije napisana. Čitalac pred njima shvata: Lalić nije pisao o večnosti, on je u nju ulazio, prekidao je rečima i opet je spajao. I zato deluje paradoksalno, ali je istinito – on je jedan od retkih neprolaznih pesnika dvadesetog veka, ne zato što je težio večnosti, već zato što je umeo da je proživi u stihu.
