Иван В. Лалић остаје једна од најтиших, али и најснажнијих оса савремене српске поезије. Није био песник који је бежао од историје – напротив, улазио је у њу као у сопствену кућу, отварао затворене ормаре прошлости, прелазио прстима преко прашине на иконама и шетао ходницима које су други давно напустили. Рођен 1931. у Београду и умро у истом граду 1996, Лалић је живео између два света: урбаног београдског асфалта и медитеранског камена који је носио у себи као најдубљу тајну. Ни источњачки мистичар, ни западњачки формалиста – био је Србин који је говорио језиком времена обликованог грчком културом и византијском сенком.
У његовој поезији граница између садашњости и далеке прошлости непрестано се топи. Када читамо циклусе као што су „Βυζάντιον“ или „Θεοφάνης“, не наилазимо на пуку реконструкцију историје, већ на аутопортрет песника који је у рушевинама древних цивилизација препознавао сопствене пукотине. Византија за Лалића није била романтична утопија, већ огледало: у њеним мозаицима, фрескама и сенкама препознавао је своје уморно, избраздано, али будно лице.
Његов језик делује оштар, прецизан као нож, али никада није хладан. Свака реч стоји на свом месту, не зато што је песник строг, већ зато што је свестан да је језик последња одбрана од хаоса света. Када изговара „време је простор у коме се нешто догађа“, он не теоретише – он сведочи. То је мисао човека који је осетио како му век кроз који пролази распада исте оне зидове које покушава да сачува у песми.
Лалић је преводио Јејтса, Елиота, Касидија – песнике који су, као и он, знали да тишина није празнина већ простор речи. Његови преводи нису подражавање, већ разговор: један глас дозива други преко гробова, преко столећа, преко непрестано исте људске туге и лепоте.
Никада није био „модеран“ у површном смислу: без буке, без скандала, без позе. Али у најдубљем значењу модерности – у свести о губитку, пролазности, али и одговорности за оно што се може сачувати – био је можда најмодернији српски песник двадесетог века. Његове песме обилују гробницама, али кроз њих увек пада светлост; зидови су испуцали, али кроз те пукотине понекад допире спасавајући зрак.
Умро је тихо, као што је и живео. Али његове песме нису заћутале. И данас стоје негде између Београда и Цариграда, између 1996. и будућности која још није написана. Читалац пред њима схвата: Лалић није писао о вечности, он је у њу улазио, прекидао је речима и опет је спајао. И зато делује парадоксално, али је истинито – он је један од ретких непролазних песника двадесетог века, не зато што је тежио вечности, већ зато што је умео да је проживи у стиху.
