Mešoviti izborni sistem, koji kombinuje prednosti proporcionalnog i većinskog sistema, najprikladnije je rešenje za Srbiju. U tom smislu, aktuelni izborni sistem u Mađarskoj može poslužiti kao uspešan primer
Među mnoštvom značajnih i ključnih tema, koje su 14. januara činile sadržaj programskog govora (discours de politique générale) pred Narodnom skupštinom novoimenovanog francuskog premijera Fransoa Bajrua (François Bayrou), lidera Demokratskog pokreta (Mouvement démocrate – MoDem), najveću pažnju mi je privukao predlog koji se odnosi na uvođenje proporcionalnog izbornog sistema.
Po rečima novog predsednika vlade, proporcionalni sistem jedini dozvoljava političkim akterima da „budu ono što jesu, autentično, bez potrebe da se bude zatvorenik unutar neiskrenih savezništava“. [1] Saglasnost oko neophodnosti izmene izbornog sistema dele i krajnje desno Nacionalno okupljanje (RN) i krajnje leva Nepokorena Francuska (LFI).
Takvo, jasno iskazano, nezadovoljstvo aktuelnim izbornim sistemom unutar bitnog dela francuske političke elite me je podsetilo na neprihvatljivo stanje izbornog zakonodavstva u Srbiji, kao i na predlog profesora Slobodana Antonića o uvođenju većinskog izbornog sistema prilikom izbora narodnih poslanika.
Profesor Antonić pravilno ističe glavne nedostatke u Srbiji važećeg proporcionalnog sistema, sa Republikom Srbijom kao jednom izbornom jedinicom i glasanjem za (zatvorenu) izbornu listu kandidata za narodne poslanike.
Ovakav sistem je u konačnici proizveo nejednaku političku zastupljenost svakako nezanemarljivog broja stanovnika Republike Srbije. Kako jasno navodi profesor Antonić, „prema sadašnjem sastavu skupštine (birane 2023), jedan poslanik u Beogradu dolazi na 17.000 stanovnika, dok u Topličkom okrugu (Prokuplje, Blace, Kuršumlija, Žitorađa), ili pak u Pirotskom okrugu (Pirot, Bela Palanka, Babušnica, Dimitrovgrad) jedan poslanik pada na 77.000 ljudi“. [2]
Jednostavno, preveliki je broj jedinica lokalne samouprave koje već nekoliko saziva Narodne skupštine nemaju poslanike koji bi, između ostalog, branili i njihove interese. Takođe, glasanjem za zatvorene izborne liste se gubi onaj direktni, personalizovani kontakt sa narodnim poslanicima, budući da birači, prilikom glasanja, prvenstveno imaju u vidu lidera političke stranke, koji će sasvim sigurno, ukoliko njegova partija ili koalicija ostvare neophodnu većinu, postati deo izvršne vlasti.
Više je nego jasno da je ovakav izborni sistem neodrživ i da ga treba, što je moguće ranije, izmeniti ili reformisati. Međutim, opravdano je zapitati se da li je uvođenje čistog većinskog izbornog sistema, bilo jednokružnog ili dvokružnog, najbolje i najprikladnije rešenje za srpske prilike.
Prilikom razmatranja ove teme i donošenja konačne odluke, svakako je korisno sagledati kakve je političke posledice proizveo, i još uvek proizvodi, većinski izborni sistem u Francuskoj i Ujedinjenom Kraljevstvu, te uvažiti iskustva spomenutih država.
Većinski sistem u Francuskoj
Relevantne odredbe koje se tiču održavanja izbora za Narodnu skupštinu (Assemblée nationale – donji dom francuskog Parlamenta) prema dvokružnom uninominalnom većinskom izbornom sistemu su sadržane u Izbornom zakoniku (Code électoral).
Francuska je podeljena na ukupno 577 izbornih jedinica (circonscriptions législatives), u kojima se bira po jedan poslanik ili deputat (député). Na taj način se u Narodnoj skupštini postiže jednaka zastupljenost svih delova Francuske.
Da bi kandidat bio izabran već u prvom krugu, potrebno je da osvoji apsolutnu većinu glasova (50 oodsto plus jedan glas), koja pritom mora odgovarati najmanje četvrtini broja upisanih birača (član L126, st. 1 Izbornog zakonika). Dalje, ukoliko u prvom krugu nijedan kandidat nije ostvario apsolutnu većinu, u drugi krug ulaze kandidati koji su osvojili najmanje 12,5 odsto glasova od ukupnog broja upisanih birača.
Ako navedeni uslov ispunjava samo jedan kandidat, Izborni zakonik dozvoljava učešće u drugom krugu i onom kandidatu koji je u prvom krugu osvojio posle njega najveći broj glasova (čl. L162, st. 3 i 4). Za izbor u drugom krugu je dovoljna relativna većina (čl. L126, st. 2), odnosno pobedu odnosi onaj kandidat koji je dobio najviše glasova.
Ovakav način izbora deputata je sasvim neposredan i personalizovan. Međutim, kako francuski zakonodavac nije ograničio dozvoljen broj kandidata u drugom krugu, dopušteno je taktičko postupanje, stvaranje „sanitarnih kordona“ i neprincipijelnih koalicija na nivou izborne jedinice, prevashodno izraženo kroz dobrovoljno povlačenje određenih kandidata kako bi se sprečilo da kandidat političke partije, koja se smatra „protivničkom“, odnese pobedu, te ona ostvari apsolutnu većinu u Narodnoj skupštini.
Taktičko postupanje, koje je novi predsednik vlade Bajru svakako imao u vidu prilikom programskog govora, u krajnjoj liniji izvitoperava izraženu izbornu volju građana, budući da je sasvim moguće da stranka koja je osvojila brojčano i procentualno najviše glasova ne dobije najvećih broj poslanika.
Primera radi, iako je koalicija čiji je oslonac Nacionalno okupljanje na prošlogodišnjim parlamentarnim izborima u oba kruga osvojila najviše glasova (33.21 odsto u prvom i 37.06 odsto u drugom krugu), ona je tek treća politička snaga po broju deputata u Narodnoj skupštini.
Posledično, glasovi u izbornim jedinicama u kojima ova koalicija nije odnela pobedu, bez obzira na relativno dobar ostvareni rezultat, se mogu smatrati protraćenim i izgubljenim, budući da nemaju nikakav uticaj na broj poslanika.
Kako se u Francuskoj izbori za Evropski parlament odvijaju prema proporcionalnom izbornom sistemu, sa Francuskom kao jednom izbornom jedinicom, svaki glas za Nacionalno okupljanje je uticao na dobijanje evroposlanika, a taktičko postupanje više nije imalo smisla.
Taktičko postupanje u krajnjoj liniji izvitoperava izraženu izbornu volju građana
Zbog toga je i bilo moguće da pobeda ove stranka (31,37 odsto osvojenih glasova, 30 od ukupno 81 poslanika) izazove ozbiljnu institucionalnu krizu. Zanimljivo je da je socijalistička vlada u vreme prvog predsedničkog mandata Fransoa Miterana (François Mitterrand, 1916-1996) 1985. godine uvela proporcionalni izborni sistem za Narodnu skupštinu, prema kome su i održani izbori 1986. godine, kada je tadašnji Nacionalni front (Front national) nedavno preminulog Žan Mari le Pena (Jean-Marie Le Pen, 1928-2025) postao parlamentarna snaga.
Što se srpskog iskustva tiče, podsetimo da su prema dvokružnom uninominalnom izbornom sistemu, sa 250 izbornih jedinica, održani prvi višestranački parlamentarni izbori u Republici Srbiji 1990. godine. Međutim, takav izborni sistem je najviše koristio Socijalističkoj partiji Srbije, koja je sa osvojenih 48,15 odsto glasova dobila 194 poslanika (od 250).
Zalaganjem opozicionih partija, većinski izborni sistem je zamenjen proporcionalnim već pred izbore iz 1992, godine, a od 2000. godine Republika Srbija je jedna izborna jedinica. [3] Naravno, održavanje samo jednih parlamentarnih izbora prema dvokružnom većinskom sistemu je nedovoljno za uspostavljanje nekih opštih obrazaca ponašanja srpskog biračkog tela, ali svakako nije moguće isključiti da u budućnosti ne bi došlo do taktičkog postupanja, kao u Francuskoj, i obesmišljavanja izborne volje građana.
Da li je onda rešenje u jednokružnom većinskom sistemu, koje i predlaže profesor Antonić? Odgovor na to nam pruža britansko iskustvo.
Većinski sistem u UK
Kod izbora za Dom komuna (House of Commons – donji dom britanskog parlamenta), Ujedinjeno kraljevstvo je podeljeno na 650 izbornih jedinica (constituencies), koje daju po jednog poslanika (member of parliament).
Održava se jedan krug glasanja, a pobednik je kandidat koji osvoji najviši procenat glasova, odnosno dovoljna je relativna većina. Ovakav sistem omogućava jednaku predstavljenost svih krajeva Ujedinjenog Kraljevstva, personalizovan odnos sa poslanikom i praktično ukida mogućnost stvaranja neiskrenih koalicija na nivou izborne jedinice.
S druge strane, njegov ozbiljan nedostatak u političkoj praksi predstavlja omogućavanje da političke stranke koje su osvojile približno isti broj ili procenat glasova budu radikalno nesrazmerno zastupljene u Domu komuna.
Na primer, na prošlogodišnjim izborima je stranka Reform UK, čiji je lider Najdžel Faraž (Nigel Farage), sa osvojenih 14.3 odsto glasova, dobila samo pet poslanika (odnosno njeni kandidati su pobedili u pet izbornih jedinica), dok su Liberalne demokrate (Liberal Democrats) sa 12.2 odsto glasova (dakle dva procenta manje od Reform UK) dobile 72 poslanika.
Još eklatantniji primer smanjene zastupljenosti u odnosu na osvojeni procenat glasova predstavlja ostvareni rezultat Saveza Socijaldemokratske partije (Social Democratic Party), tada mlade političke snage, i Liberalne partije (Liberal Party) na izborima iz 1983. godine, u vreme dominacije Margaret Tačer (Margaret Thatcher) na britanskog političkoj sceni.
Naime, Savez (Alliance) je nesumnjivo ostvario odličan rezultat, kada se posmatra ukupan broj glasova (25.4 odsto), ali su njegovi kandidati pobedili u samo 23 izborne jedinice. Laburisti (Labour) su sa 27.6 odsto (za dva procenta više od Saveza) pobedili u čak 261 izbornoj jedinici.
Ako se ima u vidu da je rezulat bio prilično sličan i na narednim izborima održanim 1987. godine, odnosno Savez je opet bio smanjeno predstavljen, nikako ne treba da čudi to što je jedan od osnivača Socijaldemokratske stranke i bivši predsednik Evropske komisije (1977-1981) Roj Dženkins (Roy Jenkins, 1920-2003) ostao upamćen i kao vatreni kritičar izbornog sistema u Ujedinjenom Kraljevstvu i pobornik uvođenja proporcionalnog sistema. [4]
Britanski primer može poslužiti kao dokaz da je (relativno) mladim strankama, čija je stranačka infrastruktura u procesu nastajanja i širenja, nije nimalo lako takmičiti se, u uslovima jednokružnog većinskog izbornog sistema, sa tradicionalnim političkim partijama, koje svoje prisustvo u lokalnim zajednicama neguju decenijama.
Nedostatak izbornog sistema u UK je to što omogućava da političke stranke sa istim brojem glasova budu radikalno nesrazmerno zastupljene
Jednostavno, njihov procentualno vrlo dobar ili odličan izborni rezultat često ne rezultira odgovarajućim brojem poslanika, čime ogroman broj glasova biva suštinski izgubljen.
Ne treba se zavaravati da, ukoliko jednokružni uninominalni većinski sistem bude bio uveden u Srbiji, neće dovesti do sličnih ili istih posledica. Takođe, većinski sistem, kako jednokružni, tako i dvokružni, po pravilu zahteva živo i stabilno prisustvo političkih stranaka na celoj teritoriji države.
U ovom trenutku se, u srpskom slučaju, takvim prisustvom mogu pohvaliti jedino Srpska napredna stranka i Socijalistička partija Srbije. Stoga se može osnovano očekivati da bi prvi izbori održani po (jednokružnom) većinskom sistemu najviše pogodovali ovim strankama, a glasovi dati opozicionim kandidatima u bitnom broju izbornih jedinica bi bili sasvim protraćeni i bezvredni.
Pogodno rešenje
Naravno, spomenuto ne treba protumačiti kao pokušaj obeshrabrivanja ili kao potvrdu da je sadašnji proporcionalni izborni sistem za Srbiju najbolji i da ga ne treba menjati. Naprotiv, njegova promena je suštinski važna i neodloživa.
Međutim, zajedno sa uspostavljanjem srazmerne predstavljenosti stanovnika Republike Srbije i stvaranjem neposredne i personalizovane veze između glasača i kandidata na nivou izborne jedinice, ne sme se dopustiti da glasovi dati poraženim kandidatima izgube svaki smisao i postanu bezvredni.
Stoga, autor ovih redova smatra da je mešoviti izborni sistem, koji kombinuje prednosti proporcionalnog i većinskog sistema, najprikladnije rešenje za Srbiju. U tom smislu, aktuelni izborni sistem u Mađarskoj, državi po veličini teritorije i postojanju jednodomnog parlamenta sličnoj Srbiji, može poslužiti kao inspiracija i dobar orijentir za buduću reformu srpskog izbornog sistema.
Kod izbora za mađarski parlament, koji broji 199 poslanika, ravnomerna predstavljenost stanovnika iz svih delova Mađarske i neposredan kontakt sa kandidatima su obezbeđeni kroz podelu na 106 izbornih jedinica, u kojima pobedu odnosi kandidat koji je osvojio većinu glasova (dakle, dovoljna je relativna većina).
Ostalih 93 narodna poslanika se biraju sa izbornih lista, prema proporcionalnom sistemu, sa celom teritorijom Mađarske kao jednom izbornom jedinicom. Zapravo, birači glasaju dva puta: za kandidata iz sopstvene izborne jedinice i za željenu izbornu listu. Sličan mešoviti sistem se koristio do 2014. godine prilikom izbora poslanika u Skupštinu AP Vojvodine, budući da se polovina poslanika (60 od 120) birala po većinskom sistemu, uz mogućnost održavanja drugog izbornog kruga.
Kako bi se sprečilo da glasovi dati u pojedinačnim izbornim jedinicama izgube vrednost, mađarski zakonodavac je predvideo institut tzv. frakcijskog glasa. Glasovi koje su osvojili poraženi kandidati se prenose na nacionalne izborne liste datih partija, ukoliko su dostigle izborni cenzus, i služe za dobijanje poslaničkog mandata (Zakon o izboru narodnih poslanika, čl. 15, st. 1a).
Takođe, razlika između glasova pobedničkog kandidata i njegovog drugoplasiranog konkurenta umanjena za jedan (tj. glasovi koji nisu bili neophodni za pobedu) se prenosi na nacionalnu izbornu listu pobednika (čl. 15, st. 1b), čime se eventualno može učvrstiti većina u parlamentu.
Uzmimo da je prvoplasirani kandidat osvojio 20 000 glasova, a njegov drugoplasirani konkurent recimo 17 000. U tom slučaju se svih 17 000 glasova poraženog prenose na partijsku izbornu listu, a u slučaju pobednika 2999, budući da je za pobedu u datom slučaju bilo doboljno dobiti 17 001 glas.
Uvođenje sličnog rešenja u Srbiji bi, zbog približavanja Narodne skupštine glasačima, moglo imati efekat stimulisanja izlaznosti, koja u prethodnih 13 godina nije prelazila 60 odsto. S druge strane, u Mađarskoj je na parlamentarnim izborima održanim 2018. i 2022 godine izlasnost bila viša od 69 odsto.
Ivan Jokanović je advokat i doktorant na Pravnom fakultetu u Miškolcu. Ekskluzivno za Novi Standard.
UPUTNICE:
[1] Ovde: Discours de politique générale de François Bayrou : le temps de la proportionnelle, cheval de bataille du nouveau Premier ministre, est-il venu ?
[2] Ovde: Slobodan Antonić: Srbiji je potrebna promena izborrnog sistema – Novi Standard.
[3] Slobodan Orlović, Kako do boljeg srpskog izbornog sistema, str. 237.
[4] Ian Dunt and Dorian Lynskey, Centrism – The Story of an Idea, p. 86.
