Svaki rat je sam po sebi strašan. Ali svaki rat ima onaj jedan događaj koji nosi više gorčine, žala i krivice nego svi drugi.
Za građane Banjaluke i Republike Srpske to su bili maj i jun 1992. godine. Odsečeni od sveta nadljudskim naporima pokušali su da spasu bebe u porodilištu.
Usled nedostatka medicinskog kiseonika umirali su oni koji su tek stigli na svet. Usled tadašnjih sankcija Saveznoj republici Jugoslaviji i ratnih dejstava u Semberiji, zapadni deo Republike Srpske bio je odsečen, pa je dopremanje humanitarne pomoći bilo otežano.
Uzalud se tada vrh Republike Srpske obraćao Komitetu za sankcije. Bili su gluvi na pozive za hitnu pomoć novorođenim bebama. Kao da se nije radilo o životu ili smrti, zapadne zemlje su se bavile raznim procedurama. U tom periodu, 22. maja umrla je prva beba.
Neke bebe su spasene. Ali, njih 12, nije uspelo da se izbori. Imena su dobili posthumno.
Gašenje njihovih nedužnih, tek započetih života dalo je povod vojnicima Vojske Republike Srpske da probiju „koridor života“. Da utru put koji će ga povezati sa Srbijom, kako nikad niko više ne bi umro čekajući razna odobrenja.
Muk zapada
Zbog nestašice kiseonika od 22. maja do 19. juna 1992. godine u Banjaluci je umrlo 12 beba. One su postale simbol kršenja ljudskih prava i neljudskosti međunarodne zajednice.
Nestašica je bila posljedica blokade srpske teritorije koju su vršile hrvatske i muslimanske vojne snage u rejonu Semberije.
Upućeni su mnogi apeli za pomoć putem radija, televizije, „Glasa Srpske“ i ostalih medija, ali, iako su predstavnici Unicefa i ostalih međunarodnih humanitarnih organizacijama bili dobro upoznati o ovom problemu, avion sa bocama kiseonika je nekoliko dana čekao dozvolu za poletanje, koju na kraju nije dobio.
Nedugo zatim, zbog nedostatka kiseonika, umire 12 novorođenčadi na Klinici za dečije bolesti u Banjaluci. Iako su doktori pokušali da upotrijebe industrijski kiseonik, koji su dobili od Vojske Republike Srpske i nekoliko privatnih preduzetnika, kao i nekoliko građana, to je bilo nedovoljno.
Trinaesta banjalučka zvezdica
Slađana Kobas, rođena 18. juna 1992. godine, jedina je u ovom periodu. periodu od 22. maja do 19. juna 1992. Ona je 13. banjalučka zvezdica.
Upravo zbog nedostatka kiseonika, ona je imala ozbiljno narušeno zdravlje. Imala je trajno oštećenje vida, mozga i pluća, a kasnije se borila i sa rakom kostiju.
I pored velike borbe, preminula je 9. februara 2006. godine u Prijedoru, gde je i sahranjena.
Svedočenja majki
„Kada smo stigli na Paprikovac, na Prijemnom ođelu su preuzeli dijete. Imala sam osejćaj da sam negđe gore i da sve to gledam odnekud odozgo. Kao da se sve to ne dešava meni… Najbolnije mi je bilo, to je vjerovatno bio taj grč, taj, taj, taj… pa i bebe osjećaju strah i sve… Taj posljednji naš rastanak bio je… jedva sam živa ostala. Bukvalno, grčevito se uhvatio za moj prst tako jako da sam morala istrgnuti ruku da bi ga mogli odnijeti“, Željka Tubić, majka Bojana.
„…Kada su mi moji javili da je beba umrla, tad je nastala galama: „Zašto ste joj rekli? Sad će pobuniti ostale trudnice“. Nisam imala namjeru nikoga pobuiti, ali mene je moja bol boljela. Žao mi je što mi doktori nisu rekli. Žao mi je i ako sam se prethodni dan nasmijala dok je moje dijete bilo mrtvo, jer to nisam znala“, Dragoslava Jaćimović, majka Danijela.
„I danas ga zamišljam, i kad sam ga rodila, već mi je ona slika, crn je bio sa zelenim očima, zamišljam ga onako, srednje visine, sportski građen, da je upis’o fakultet, da je obrazovan, tako…“, Živka Knežević, majka Nikole.
Postratna propaganda
Operacija Koridor i borba koja se vodila i u i izvan Banjaluke, na svim frontovima, da se pomogne ovoj deci opisana je u knjizi „Šta su skrivile?“, autora Nikole Borkovića.
U ovoj knjizi detaljno je opisao događaje koji su prethodili smrti prve bebe, ali i u danima dok se dešavala agonija u Kliničkom centru. Borković, posebno ističe, niz kontroverzi i netačnih teza o ovom događaju. Jedna od njih je i to da je sama tragedija plod „srpske propagande“.
„Ne čudi, jer je za Haški tribunal to bila samo dobro poznata glasina, ne događaj koji se zaista desio. Pričalo se da je reč o uobičajenoj smrtnosti beba koja je iskorišćena i usmerena protiv drugih naroda, ili da su bebe svesno žrtvovane, kako bi se izvela Operacija Koridor“, rekao je Borković na promociji svoje knjige.
„Obeshrabrujuća je za mene bila teza koja se i danas često pominje u medijima – da su bebe stradale zbog odluke Saveta bezbednosti o zabrani leta iznad BiH. Na njoj se bazirao često potezani argument, da je sama tragedija ništa više od obične srpske propagande. Postavljano je sasvim prosto pitanje: kako je ratno vazduhoplovstvo moglo da deluje u borbi, a za avione sa potrebnim kiseonikom let je bio zabranjen? Ovo je sa sobom povlačilo i pitanje časti i odgovornosti pilota Vojske Republike Srpske da nisu ništa preuzeli po tom pitanju, pa ni ličnom inicijativom“, kazao je Borković.
On u studiji podseća da ova teza ne može da stoji, jer je odluka o zabrani letenja donesena tek u oktobru 1992. godine, tj. skoro 4 meseca nakon tragedije. Razlog zabrane leta je Rezolucija Saveta bezbednosti UN br. 5757 od 30. maja 1992. godine, kada su uvedene sankcije SRJ.
Svi koji žele da pročitaju ovu knjigu, mogu se javiti na mejl n.borkovic@rcirz.vladars.net i mogu je dobiti u PDF formatu.
