„Zaista vam kažem, ukoliko ne učiniste jednom od ovih najmanjih, ni meni ne
učiniste.”
(Matej 25:45)
Sećam se jedne klupe iz detinjstva. Stajala je ispred zgrade u Boru, izlizana od kiše
i snega, ali uvek spremna da primi umornog prolaznika. Moja baka je često na njoj
odmarala dok bi nosila cegere s pijace. Ta klupa, izlizana, od gvožđa i drveta, bila
je više od mobilijara – bila je produžetak života, deo ulice, deo naše svakodnevice,
znak da grad ima dušu, da ulica ume da primi čoveka.
Danas, međutim, u mnogim gradovima širom sveta na njenom mestu možete naći gvozdenu ploču s pregradama, šiljcima ili nagnutom površinom, kao hladnu poruku da ovde nema
odmora. To nije klupa, to je instrument kontrole. To je poruka da nisi dobrodošao.
To je ono što se danas naziva arhitektura neprijateljstva (hostile architecture).
Arhitektura neprijateljstva ili defanzivni dizajn predstavlja skup urbanističkih i
arhitektonskih rešenja kojima je primarni cilj da spreči ili obeshrabri ljude,
naročito beskućnike, da koriste određeni javni prostor na način koji se ne uklapa u
planirane ili poželjne obrasce.
Zvanično objašnjenje nosilaca neoliberalnih vlasti je „održavanje reda u javnom
prostoru”, „sprečavanje vandalizma” i „bezbednost prolaznika”. A zapravo prava
svrha je isključivanje beskućnika i drugih marginalizovanih grupa iz vidljivih delova
grada, i stvaranje „urednog” prostora za turiste, potrošače i „poželjne”
stanovnike.
Arhitektura se koristi kao alat protiv siromaštva
Naime, radi se o obliku prostorne kontrole i socijalne segregacije – arhitektura se
koristi kao alat protiv siromaštva, umesto da mu se sistemski pomogne.
Taj termin se probio u javnost tek pre desetak godina, kada su se fotografije „anti-
homeless spikes” u Londonu 2014. proširile društvenim mrežama.
Džejms Peti je 2016. godine u radu „The London Spikes Controversy” analizirao taj slučaj i
pokazao kako je nekoliko metalnih šiljaka ispred stambene zgrade otvorilo
globalnu debatu o tome šta znači javni prostor i ko u njemu ima pravo da boravi.
Taj trenutak je otvorio oči mnogima – arhitektura je postala oružje, a javni prostor
pretvoren u instrument isključenja. Peti je jasno pokazao da ti šiljci nisu tehničko
rešenje, već politički instrument – način da se beskućnici izbrišu iz slike grada.
Ali termin „hostile architecture” ne počinje u Londonu
Njegovi intelektualni koreni su stariji. Još sedamdesetih godina prošlog veka, američki arhitekta Oskar Njumen je objavio knjigu Defensible Space, u kojoj je govoreći o bezbednosti
stanovanja, o teritorijalnosti i kontroli prostora razvio ideju da oblik prostora
može da poveća osećaj bezbednosti.
Njegova teorija, kasnije ukorenjena ukoncept CPTED-a (Crime Prevention Through Environmental Design), naglašavala je teritorijalnost i prirodnu kontrolu prostora. Ono što je Njumen zamišljao kao sredstvo zaštite zajednica, neoliberalni grad je pretvorio u sredstvo eliminacije neželjenih i slabih. Umesto da prostor brani život i čoveka, on je počeo da brani kapital.
Možemo slobodno reći da je ovde prepoznat neoliberalni obrazac – premeštanje
odgovornosti s ekonomskih i socijalnih politika na fizički dizajn prostora.
Umesto da se pomogne čoveku, oblikuje se prostor protiv njega.
Kada danas hodamo ulicama američkih i evropskih gradova, nailazimo na klupe s
naslonima postavljenim tačno tako da onemoguće ležanje. Vidimo neravne
površine koje ne dozvoljavaju odmor. Vidimo prskalice koje se pale noću da
rasteraju ljude koji traže sklonište. I to nas uči da neprijateljska arhitektura nije
slučajna, nije umetnički hir, već sistemska praksa. I upravo zato neprijateljska
arhitektura nije protiv kriminala, već protiv siromaštva.
Ko je izmislio i zašto je izmišljena ova praksa?
Ovu praksu nisu „osmislili” neki pojedinačni ljudi, već je to rezultat urbane politike
neoliberalnih gradova koji žele da „očiste” centar od siromaštva i da javni prostor
podrede komercijalnim interesima. To je globalna pojava, naročito izražena u
bogatim državama gde je siromaštvo i dalje vidljivo. Dakle, ovo je proizvod
kapitalističkog sistema i socijalno-ekonomskih odnosa koji nam takav sistem
nameće. Urbani dizajn koji proizlazi iz kapitalizma dehumanizuje prostor i briše
socijalnu dimenziju grada.
Bitno je naglasiti i pobiti tezu izvođača ovakvih radova, da se ne radi o
„spontanom” umetničkom činu; to su pre svega ugovori i javne nabavke.
Proizvođači urbanog mobilijara, upravnici tržnih centara, direktori banaka,
menadžment železničkih i autobuskih stanica, gradske uprave, konsultantske i
projektantske firme – svi posreduju. Aktivne su i firme za „asset management”
koje upravljaju javnim površinama za investitore. Ukratko: to je susret privatnog i
javnog interesa gde privatne logike profitne racionalnosti oblikuju javno dobro.
Pravo na grad
Filozof Anri Lefevr nas podseća da postoji „pravo na grad” – pravo da budemo
prisutni, da koristimo prostor, da ga delimo. Lefevr je govorio da grad pripada
onima koji ga žive, a ne onima koji ga poseduju. Mi danas imamo da se javni
prostor pretvara u prostor ekskluzije. Kada postavite šiljke ispred zgrade, vi niste
rešili problem beskućništva – vi ste samo proglasili da ti ljudi ne postoje. Kada na
klupi postavite pregradu, vi niste dizajnirali, vi ste osudili. To je negacija prava na
grad. To je brisanje prisustva.
Arhitektura neprijateljstva briše samu ideju da javni prostor pripada svima. To je
sistemska odluka – odluka da se prostor pretvori u mehanizam disciplinovanja. I
to u vreme kada neoliberalni grad, sav gladan profita i investicija, ne može da
podnese da se siromaštvo vidi. Jer vidljivo siromaštvo narušava estetiku kapitala i
ruši privid prosperiteta.
Urbanizam koji se svodi na brendiranje prostora – traži čistu sliku. Turista treba da
se šeta gradom koji je oslobođen neprijatnosti, a neprijatnost je – čovek koji nema
krov nad glavom. Kapitalistička logika javnog prostora ne poznaje pojmove brige i
solidarnosti; ona poznaje samo potrošača.
Analize urbanog geografa Dejvida Harvija
Urbani geograf Dejvid Harvi je u svojim analizama otišao dalje. On je jasno
obrazlagao da je grad poprište klasne borbe, da kapital oblikuje prostor da bi ga
podredio akumulaciji profita. U takvom okviru, arhitektura neprijateljstva postaje
logična posledica – ona je vizuelna i prostorna politika koja briše one koji kvare
estetiku kapitala. Harvi nas uči da kapitalizam ne može da podnese vidljivo
siromaštvo. Zato ga skriva, potiskuje, izbacuje iz centra.
Arhitektura neprijateljstva je samo najuočljiviji dokaz toga. Ona ne rešava siromaštvo, već ga proglašava nevidljivim. Ona ne nudi krov nad glavom, topli obrok, zaposlenje već
šiljak. Ne nudi ruku, već ogradu.
Arhitektura neprijateljstva predstavlja i prostorni izraz gentrifikacije — njeno
vidljivo, materijalno lice. Dok gentrifikacija tiho menja strukturu naselja,
pretvarajući radničke i siromašne četvrti u zone profita, arhitektura
neprijateljstva obavlja prljav posao na terenu: fizički uklanja one koji ne pripadaju
novoj urbanoj klasi. Dakle, ako je gentrifikacija ekonomska i politička strategija
preuređenja grada, arhitektura neprijateljstva je njen estetski i prostorni
produžetak – dizajn koji sprovodi izbacivanje.
Filozof Mišel Fuko bi u tome prepoznao disciplinu – mikrofiziku moći koja se
ispisuje u čelika i betonu. Svaka pregrada na klupi, svaka ograda oko parka, svaki
šiljak na pločniku oblikuje ponašanje, određuje granicu, određuje koliko dugo
smeš da budeš prisutan. To je tihi panoptikon, zatvor bez zidova i rešetaka, ali s
jasnim porukama: ovde nisi dobrodošao ako nemaš novac, ako nisi potrošač, ako
nisi ulogovan u logiku profita.
Filozof i sociolog Herbert Markuze bi rekao da je to „represivna tolerancija”.
Dopuštamo siromašnima da postoje, ali ih guramo na margine, ne damo im pravo
da budu deo urbanog života. Filozof Žak Derida bi u tome video dekonstrukciju
same ideje doma – jer ako je grad kuća zajednice, neprijateljska arhitektura je
njegovo preterivanje stanara.
Ovo nije samo estetika prostora, već estetika socijalne segregacije. Arhitektura
neprijateljstva nije neutralna. Ona se ne gradi protiv „problema”, već protiv ljudi.
Protiv radnika koji je izgubio posao i završio na ulici. Protiv žene koja je pobegla
iz nasilnog doma. Protiv napuštene i nezbrinute dece koja prose. I nije važno da li
su to London, San Francisko, Madrid, Njujork ili Beograd – matrica je ista: ne
rešavati uzrok siromaštva, već izbrisati njegovo prisustvo iz centra grada.
Iza svake klupe koja odbija leži sudbina čoveka koji nema gde. Beskućnik – to nije
apstraktna figura, to je nečiji otac, nečija majka, neko ko je radio, voleo, imao
dom, a sada ga nema. To je neko ko je možda stradao u tranziciji, u privatizaciji, u
ratu, od bolesti. Neprijateljska arhitektura nije samo protiv njega, ona je protiv
same ideje da grad može biti dom za sve. Ona je protiv bake koja se umori i želi da
sedne, protiv trudnice koja traži predah, protiv osobe sa invaliditetom, protiv
čoveka s teškim cegerima. Ona je protiv života u njegovoj krhkosti.
Kada se setim bake i njene klupe, vidim sve suštinske razlike između grada koji
gradi zajedništvo i grada koji proizvodi isključenje. Prvi se meri toplinom, drugi
možeš meriti samo profitom. Zato neprijateljska arhitektura nije pitanje stila,
već pitanje pravde. To je moralno pitanje: da li dizajn služi čoveku ili ga eliminiše.
Protiv ovakve arhitekture možemo samo da se borimo zahtevajući drugačiji
socijalno-ekonomski model. Neoliberalni kapitalizam nije rešenje, on je taj koji
pretvara klupu u instrument kontrole. Neoliberalne vlasti i centri moći su ti koji u
ime reda ponižavaju najslabije.
Kao master inženjer saobraćaja, osećam moralnu obavezu da kažem: arhitekte,
urbanisti, planeri, tj. svi mi koji pripadamo strukama koje se bave prostorom –
nisamo nevini. Kada se potpisuju ugovori o javnim nabavkama za takav mobilijar,
kada se crtaju projekti u kojima čovek nema pravo da se odmori, tada i naša
profesija postaje saučesnik. I to je najveća sramota – što smo pristali da prostor
oblikujemo prema diktatu kapitala, a ne prema potrebama ljudi. Svaki šiljak, svaka
pregrada, svaki nagnuti naslon – to nije dizajn. To je etički poraz.
Arhitektura neprijateljstva je ogledalo našeg vremena. Ako je prihvatimo, pristali
smo da grad postane kulisa moći. Ako je odbijemo, možemo ponovo da izgradimo
ulice koje primaju, trgove koji okupljaju, klupe koje pružaju odmor. Grad se meri
prema tome kako se odnosi prema svojim najslabijima. Ako im zatvaramo vrata, onda
više nemamo grad. Imamo samo scenu, samo izlog.
Ovo nije urbanizam. Ovo je represija.
Ovo svakako nije urbanizam. Ovo je represija. Arhitektura pretvorena u
instrument klasne borbe – ali ne u borbu za oslobođenje prostora, već u borbu za
kontrolu. Ovo nije ni mobilijar, ovo je alat socijalne eksploatacije. I zato je važno
da se odupremo. Da klupu posmatramo kao simbol zajedništva, a ne kao
mehanizam isključenja. Da zahtevamo inkluzivni dizajn, koji uvažava sve, a ne
samo privilegovane. Da raskrinkamo lažnu neutralnost arhitekture i pokažemo da
je svaki šiljak politička odluka.
Klupa može biti mesto predaha, trg može biti prostor života, arhitektura može biti
dom. Ako to zaboravimo, ostaće nam samo šiljci. A šiljci nisu grad. Oni su rana na
njegovom telu. Grad može biti izlečen samo solidarnošću, pravdom i ljudskošću. A
to je jedina arhitektura vredna našeg življenja.
I to je borba dostojna svakog urbaniste, svakog čoveka, svake zajednice koja želi
da živi, a ne da nestaje iza šiljaka i ograda. I na kraju vredi napomenuti, arhitektura je umetnost građenja doma, a ne građenja granica. Neprijateljska arhitektura je izbor. Ali isto tako je i otpor – izbor.
Igor Velić, master inž. saobraćaja
