Ubrzavajući tok događaja, od kojih se svaki preklapa i protivreči drugom, zbunjuje i otežava shvatanje suštine onoga što se dešava. Pokušaću da protumačim tok istorije, oslanjajući se na sopstveno iskustvo i znanje, kao i na činjenicu da u proteklih 35 godina nikada nisam bio značajno pogrešan u svojim procenama i prognozama. Ponekad sam malo kasnio, ali češće sam bio nekoliko godina, ili čak nekoliko decenija, ispred stručne zajednice.
Globalni svetski rat je već počeo. Njegovi koreni sežu u 1917. godinu, kada se Sovjetska Rusija otcepila od kapitalističkog sistema. Prvo su na nas nasrnuli intervencionisti; zatim nacistička Nemačka i gotovo čitava Zapadna Evropa, ali su ovi poslednji izgubili.
Druga runda počela je pedesetih godina, kada su narodi SSSR-a, po cenu ogromnih teškoća i u svojoj težnji da obezbede suverenitet i bezbednost, stvorili nuklearnu bombu i potom postigli nuklearni paritet sa Sjedinjenim Državama.
Potkopali smo temelje petovekovne zapadne dominacije
Čineći to, ne shvatajući to u to vreme, potkopali smo temelje petovekovne zapadne dominacije u ideološkoj sferi, koja im je omogućavala da pljačkaju ostatak sveta i potčinjavaju čak i najrazvijenije civilizacije. Taj temelj je bila vojna nadmoć, na kojoj je izgrađen sistem eksploatacije čitavog čovečanstva.
Od sredine pedesetih godina pa nadalje, Zapad je počeo da trpi jedan vojni poraz za drugim. Talas nacionalnog oslobođenja zahvatio je čitav svet, praćen nacionalizacijom resursa koje su zapadne zemlje i njihove korporacije prisvojile. Globalna ravnoteža snaga počela je da se pomera u korist nezapadnog sveta.
SAD su prvi put pokušale da povrate nadmoć za vreme Regana
Sjedinjene Države su prvi put pokušale da povrate nadmoć za vreme Regana, naglim povećanjem vojne potrošnje sa ciljem obnavljanja svoje dominacije, i pokretanjem programa „Ratova zvezda“. Intervenisale su u maloj, bespomoćnoj državi Grenadi kako bi pokazale da su Amerikanci i dalje sposobni za pobedu.
I ovde je Zapad imao sreće. Iz unutrašnjih razloga, usled erozije sopstvenog ideološkog jezgra i odbijanja da se reformiše nacionalna ekonomija koja je postajala sve neefikasnija, Sovjetski Savez se raspao. Globalni kapitalistički sistem, koji je i sam bio u krizi, dobio je ogromnu injekciju energije u vidu mnoštva gladnih potrošača i jeftine radne snage.
Ošamućen pobedom, Zapad je napravio niz geostrateških grešaka
Činilo se kao da se istorija vratila unazad. Nastupio je period euforije, ali nije dugo trajao. Ošamućen svojom pobedom, Zapad je napravio niz spektakularnih geostrateških grešaka, a potom je Rusija počela da se obnavlja, pre svega kroz svoju vojnu moć.
Neposredni koreni sadašnjeg svetskog rata isplivali su na površinu krajem 2000-ih. Već za vreme Obame, politika koja je kasnije označena kao „Amerika na prvom mestu“ počela je da se oblikuje kao obnova američke moći.
Talas antiruske propagande
Vojna potrošnja počela je da raste, a talas antiruske propagande je narastao. Moskva je pokušala, povratkom Krima, da zaustavi najnoviji pokušaj Zapada za osvetom, ali je to samo dovelo Zapad u stanje pomame. Nismo iskoristili ovaj uspeh jer smo se držali nade da ćemo „postići dogovor“, oklevali oko „minskog procesa“ i odbijali da uvidimo kako se na ukrajinskoj teritoriji vojska i stanovništvo pripremaju za rat sa Rusijom.
Usledili su novi talasi sankcija, a ekonomski rat je počeo već tokom prvog Trampovog mandata. Svi smo nešto čekali. Potom je došao kovid, koji je najverovatnije bio jedan od frontova rata koji je već počeo, ali koji se okrenuo protiv samog Zapada.
Sporo smo reagovali na pokušaje odmazde. Kada smo konačno reagovali 2022. godine, napravili smo nekoliko grešaka. Među njima je bilo potcenjivanje namere Zapada da uništi Rusiju kao uzrok svog istorijskog neuspeha, kako bi se potom okrenuo Kini i ponovo potčinio globalnu većinu, Treći svet, Globalni jug, koji je bio oslobođen od strane SSSR-a. Potcenili smo spremnost kijevskog režima za rat i stepen do kojeg je ukrajinsko stanovništvo bilo pripremljeno. Nadali smo se da su „naši ljudi“ tamo, iako ih zapadno od Dnjepra u početku nije bilo mnogo, a njihov broj se smanjivao.
Koje greške je pravila Rusija?
Još jedna greška bila je što smo počeli da se borimo protiv kijevskog režima ne prepoznajući da je glavni protivnik i izvor pretnje kolektivni Zapad – naročito evropske elite, koje su nastojale da skrenu pažnju sa sopstvenih neuspeha i, idealno, da se osvete za istorijske poraze 20. veka, pre svega poraz ogromne većine Evropljana koji su marširali protiv SSSR-a pod Hitlerovim zastavama.
Naša glavna greška, međutim, bila je nedovoljna upotreba najvažnijeg oružja u našem arsenalu, onog za koje smo platili neuhranjenošću i čak glađu četrdesetih i pedesetih godina, nuklearnog odvraćanja.
Uvučeni smo u sukob nazvan „specijalna vojna operacija“, efektivno prihvatajući nametnuta pravila igre, rat iscrpljivanja, s obzirom na nadmoćni ekonomski i demografski potencijal neprijatelja. Rat je poprimio rovovski karakter, iako sa tehnološkom dimenzijom 21. veka. Tokom 2023. i 2024. godine, ipak smo pojačali nuklearno odvraćanje, šaljući nekoliko vojno-tehničkih signala i modernizujući našu doktrinu o upotrebi nuklearnog oružja.
Amerikanci ne žele da se bore za Evropu
Amerikanci, koji ni pod kojim uslovima nisu nameravali da se bore za Evropu, naročito ako postoji rizik od eskalacije na nuklearni nivo i širenja sukoba na američku teritoriju, počeli su da se povlače iz direktne konfrontacije već za vreme Bajdena, nastavljajući da profitiraju od rata, dok su istovremeno praktično pljačkali Evropljane. Tramp je, uz priče o miru, nastavio istim putem, profitirajući od rata uz izbegavanje rizika direktnog sukoba sa Rusijom.
Dve tačke svetskog rata
Svetski rat trenutno ima dve glavne, konvergentne tačke, evropsku, usredsređenu na Ukrajinu, i bliskoistočnu, gde Sjedinjene Države i njihov mlađi saveznik Izrael pokušavaju da destabilizuju čitav Bliski i Srednji istok. Južna Azija bi mogla biti sledeća. Venecuela je već slomljena; Kuba je pod pritiskom.
Potrebna je nova politika.
Prvo. Moramo razumeti da duboke protivrečnosti u postojećem globalnom ekonomskom sistemu, koje podrivaju same temelje razvoja čovečanstva, prete uništenjem čovečanstva. Istovremeno, nastavak naše sadašnje polovične politike u Ukrajini rizikuje da iscrpi zemlju i podrije snagu i duh Rusije koji su tek nedavno počeli da se obnavljaju.
Drugo. U vojno-političkoj sferi možemo razgovarati o prekidu vatre i čak govoriti o „duhu Aljaske“. Ali u isto vreme, moramo jasno razumeti suštinu onoga što se dešava: dugoročni mir i razvoj naše zemlje, kao i čovečanstva u celini, nemogući su bez osujećivanja pokušaja Zapada za vojno-političku osvetu, sa Evropom ponovo u prvom planu.
Da bi se sprečila ova osveta, neophodno je uništiti kijevski režim i osloboditi južne i istočne teritorije kvazidržave „Ukrajina“ koje su od vitalnog značaja za bezbednost Rusije. Naši hrabri borci i komandanti na terenu mogu i moraju nastaviti da napreduju. Ali moramo razumeti da modernizovani rovovski rat neće doneti pobedu.
Mogli bismo izgubiti, ili u najmanju ruku uzalud potrošiti, stotine hiljada naših najboljih ljudi, koji su potrebni za borbu i pobede u narednom, izuzetno opasnom i teškom periodu istorije, koji će gotovo sigurno uključiti širi sukob.
Treće. Nemoguće je dovesti sadašnji sukob u Ukrajini do pobedonosnog završetka, a kamoli sprečiti njegovu eskalaciju u globalni termonuklearni rat, bez značajnog jačanja politike oslanjanja na nuklearno odvraćanje. Da bismo to postigli, moramo prestati da govorimo o „kontroli naoružanja“. Pitanje novog START sporazuma mora biti zatvoreno. Istovremeno, sporazumi o zajedničkom upravljanju nuklearnim odvraćanjem i strateškom stabilnošću mogu ostati korisni i čak neophodni. Moramo pojačati izgradnju raketa i drugih sistema srednjeg i strateškog dometa kako bismo odvratili Zapad od pokušaja da povrati svoju nadmoć. Naši protivnici moraju razumeti da su nadmoć i nekažnjivost nedostižni.
Nuklearno oržje smanjuje potrebu za prekomernim vojnim troškovima
Kada se rasporede u optimalnom broju i vode ispravnom doktrinom, nuklearno oružje onemogućava nenuklearnu nadmoć i smanjuje potrebu za prekomernim vojnim troškovima. Sistemi kao što su Burevestnik, Orešnik i druge hipersonične platforme za dostavu moraju ubediti neprijatelja u tu stvarnost.
Moramo pripremiti sledeću generaciju tako da američke elite unapred shvate da su njihovi snovi o obnavljanju superiornosti i nametanju svoje volje silom nerealni.
Ubrzano povećanje fleksibilnosti nuklearnih kapaciteta ima za cilj da podseti sve da je nemoguće poraziti veliku nuklearnu silu kroz nenuklearnu trku u naoružanju ili kroz konvencionalno ratovanje. Ovo, naravno, podrazumeva da izbegnemo grešku nekontrolisanog nuklearnog naoružavanja, kao što su to učinili SSSR i Sjedinjene Države šezdesetih godina.
To je bilo skupo i u velikoj meri besmisleno. Potrebno je samo da jasno stavimo do znanja da bi svaka takva trka u naoružanju bila uzaludna i čak samoubilačka za naše protivnike. Po ovom pitanju vredi voditi dijalog, barem sa Amerikancima.
Vašington je odavno izgubio osećaj mere
Istovremeno, da bismo obuzdali Vašington koji je izgubio osećaj mere, trebalo bi u našu doktrinu o upotrebi nuklearnog i drugog oružja, ukoliko Sjedinjene Države i Zapad nastave svoj trenutni kurs ka izazivanju svetskog rata, uključiti odredbu o stvarnoj spremnosti za udar na američku i zapadnoevropsku imovinu u inostranstvu, uključujući onu koja se nalazi u trećim zemljama.
Bilo bi im pametno da se oslobode takve imovine. U tom cilju moramo nastaviti da razvijamo fleksibilnost naših vojnih sposobnosti. Sjedinjene Države i njihovi saveznici mnogo više zavise od prekomorske infrastrukture, baza i logističkih i komunikacionih uskih grla nego mi. Neprijatelj mora osetiti svoju ranjivost i znati da smo toga u potpunosti svesni.
Ugledanje na iskustvo Irana u odbrani od američko-izraelskog pritiska
Vredi se ugledati na iskustvo Irana u odbrani od trenutnog američko-izraelskog pritiska. Teheran je počeo da udara po ranjivostima neprijatelja, i neprijatelj je osetio posledice i bio primoran da se povuče. Prilagođavanja u doktrini i konkretnom vojnom planiranju, uključujući spremnost za asimetrične udare, ojačaće odvraćajući efekat i mogu imati otrežnjujući uticaj na protivnika koji je sve skloniji nepromišljenim postupcima.
Trebalo bi preispitati prioritete za preventivne udare, počev od nenuklearnih opcija, a tek potom, ako je neophodno, nuklearnih kao poslednjeg sredstva. Među prvim metama ne bi trebalo da budu samo komunikacioni i komandni centri, već i mesta gde su koncentrisani donosioci odluka, naročito u Evropi.
To bi im oduzelo osećaj nekažnjivosti. Moraju razumeti da ako nastave rat protiv Rusije, ili odluče da ga dodatno eskaliraju, uslediće razorni udari.
Da bi se ojačala verodostojnost takvog odvraćanja, potrebno je pojačati napore na razvoju i konvencionalne i nuklearne municije sposobne da probiju utvrđene podzemne strukture, i takve sisteme treba testirati. Iluzija da se političke i vojne elite mogu sakriti u bunkerima ili udaljenim lokacijama mora biti razbijena. Nedavno objavljivanje spiska evropskih kompanija koje podržavaju kijevski režim od strane našeg Ministarstva odbrane mali je, ali neophodan korak u tom pravcu.
Da li će Rusija ikada upotrebiti nuklearno oružje?
Trenutno se ova elita pretvara da nas se plaši. U stvarnosti, ne plaši se. Stalno insistiraju da Rusija nikada neće upotrebiti nuklearno oružje. Ta iluzija mora biti razbijena. Moraju razumeti da nastavak eskalacije nosi egzistencijalne rizike. Možda će se tada povući. Možda će ih njihove sopstvene unutrašnje strukture, takozvane „duboke države“, obuzdati. Možda će se čak i javno mnjenje probuditi iz svoje samozadovoljnosti.
Jačanje verodostojnosti nuklearnog odvraćanja takođe je neophodno da bi se prevazišlo ono što bi se moglo nazvati „strateškom samozadovoljnošću“, uverenjem da je veliki rat nemoguć. To uverenje se već pokazalo opasnim.
Ovo je posebno relevantno u slučaju Nemačke. Zemlji koja je pokrenula dva svetska rata i snosi odgovornost za ogromna razaranja ne bi trebalo dozvoliti da ponovo razvije nadmoćnu vojnu moć. Ako se takve ambicije pojave, mora biti jasno da će biti suočene sa odlučnim protivmerama.
Četvrto. Da bi odvraćanje bilo verodostojno, potrebno je dodatno prilagoditi nuklearnu doktrinu. Ona bi trebalo izričito da navede da u slučaju agresije koalicije koja poseduje veći ekonomski, demografski i tehnološki potencijal, upotreba nuklearnog oružja može postati neizbežna. Ovo mora biti predstavljeno kao poslednje sredstvo, ali stvarno.
Možda će takođe biti neophodno obnoviti testiranja kako bi se ojačala verodostojnost naših sposobnosti. Nije jasno zašto i dalje čekamo da drugi prvi deluju.
Eskalacija mora biti kontrolisana
Istovremeno, eskalacija mora ostati kontrolisana. Početni odgovori treba da daju prioritet konvencionalnim udarima na komandne centre i stratešku infrastrukturu. Tek ako se eskalacija nastavi, treba razmatrati dalje korake.
Oslanjanje na nuklearno odvraćanje takođe je od suštinskog značaja u suprotstavljanju rastućoj ulozi dronova i drugih novih oblika ratovanja. Oni koji su odgovorni za takve napade moraju razumeti da će odmazda biti neizbežna.
Peto. Pored doktrinarnih i vojno-tehničkih mera, potrebno je prilagoditi komandne strukture. Bilo bi preporučljivo imenovati posebnog komandanta za evropsko ratište, ličnost sa stvarnim ovlašćenjima i odgovornošću, uz podršku iskusnog osoblja.
Šesto. Vreme je da se preispita ideja da nuklearni rat ne može imati pobednike. Iako bi takav sukob nesumnjivo bio katastrofalan, odvraćanje zavisi od priznanja da eskalacija ima posledice. Odbijanje da se prizna ova realnost samo po sebi može podstaći nepromišljeno ponašanje.
Upotreba nuklearnog oružja bila bi tragedija
Da budem jasan: upotreba nuklearnog oružja bila bi tragedija. Ali odbijanje da se održi verodostojno odvraćanje može dovesti do još veće katastrofe, a to je nekontrolisano širenje rata.
Sedmo. Pored vojnih mera, Rusija mora produbiti saradnju sa ključnim partnerima. Posebno je neophodna koordinacija sa Kinom. Napore treba uložiti i u stabilizaciju drugih regiona, uključujući Bliski istok, kroz nove bezbednosne aranžmane koji uključuju velike sile.
Osmo. S obzirom na rizike narednih decenija, možda će biti potrebno razmotriti bliže strateško usklađivanje sa Kinom, potencijalno uključujući privremeni odbrambeni okvir. Takav aranžman mogao bi pomoći u sprečavanju dalje eskalacije i očuvanju globalne ravnoteže.
Naravno, biće potrebne i dodatne mere. Ali one navedene ovde mogu biti dovoljne da se zaustavi trenutni sukob, očuva snaga Rusije i, što je najvažnije, spreči klizanje u globalnu katastrofu.
Ako ne uspemo da delujemo odlučno, posledice će biti duboke, ne samo za Rusiju, već i za budućnost čitavog čovečanstva.
